Klimatski paradoks: objašnjenje nađeno?

Čak male erupcije vulkana, a ne samo snažne, zadržavaju proces globalnog zagrevanja, ističu naučnici Livermolske Nacionalne laboratorije u SAD. To treba uzeti u obzir prilikom preciznijeg modeliranja zemljine klime. Istina, u preciziranom modelu za sada ostaje previše nepoznatih.

Zaključak je izveden na osnovu pažljive statistike klimatskih promena za nekoliko decenija. Bilo je utvrđeno da od 1970. do 1998. godine zagrevanje je teklo brzinom od 0,17 stepeni Celzijusovih na svakih 10 godina. A od 1998. do 2012. godine, uprkos proračunima, njegov tempo je bitno opao – do 0,04 stepena za deceniju. Naučnici su pretpostavili da je ovaj klimatski paradoks nekako vezan za aktivnost vulkana. O njihovom uticaju na klimu naučnici su znali odavno. Za vreme erupcije u gornje slojeve atmosfere izbacuju se čestice prašine, ali glavna su jedinjenja sumpora. Govori zamenik direktora Instituta za fiziku atmosfere A.M. Obuhova RAN Aleksandar Ginzburg.

- Sumporna jedinjenja se pretvaraju u sitne kapljice razblažene sumporne kiseline. Kapljice rade kao dodatni sloj oblaka koji odbija sunčevu svetlost. Na kraju do površine Zemlje stiže manje svetlosti i efekat staklene bašte dovodi do manjeg zagrevanja, nego da takvog odbijajućeg sloja nema. Vulkanske erupcije su klasičan primer antiefekta staklene bašte, tačnije smanjenja globalnog zagrevanja. Ili izvesnog smanjenja temperature.

Tako posle erupcije vulkana Karakatau u Indoneziji 1993. godine u mnogim regionima zemljine kugle postalo je hladnije, bilo je obilnih snežnih padavina. Ovaj fenomen trajao je 4 godine. Ili sveže primer: 1991. godine vulkan Panatubo na Filipinim aje za 3 godine smanjio prosečne svetske temperature. Ipak temo zagrevanja pri tome bio je viši nego u narednom periodu od 1998. do 2012. godine, kada jakih vulkanskih erupcija uopšte nije bilo. Ipak u istom roku desilo se 17 erupcija prosečne snage. Kada su naučnici uveli u proračun enjihovu kiselu komponentu, sve je počelo da dolazi na svoje mesto. Na rčaun vulkanskog faktora pošlo je za rukom da se za 15% smanji razlika između teorije i faktičkog tempa zagrevanja.

U istoriji Zemlje bile su čitave epohe kada se klima menjala, pre svega zbog delovanja vulkana, objašnjava naučnik geofizičar Viktor Bokov.

- Ako oni budu intenzivno radili, hlađenje će biti veće. Pre 60 hiljada godina vulkani su izbacili vrlo mnogo pepela. Zemlja je sva bila obavijena pepelom, i došlo je do novog zahlađenja. To se vidi po analizi koja je izvedena prema dubinskim obrascima zemlje. Tada je bio pronađen sloj pepela.

Rad istraživača iz SAD unose jasnost: kako bi uticale na klimu, erupcije treba da budu česte, makar i slabe. Zato što pri tome u atmosferu takođe dospevaju jedinjenja sumpora. Kiseli oblaci se dugo ne raspadaju i kompenzuju zagrevanje.

Ipak vulkanima može da se objasni samo deo klimaskog paradoksa – kašnjenja tempa zagrevanja od predviđenog u teoriji. Naučnici iz Livermola smatraju da treba uzeti u obzir i zakasneli pad sunčeve aktivnosti, kao i to što će pdoizanje nivoa svetskog mora voditi ka jačem absorbovanju toplote iz atmosfere.

Samo svi ovi momenti za sada ne mogu da se uključe u klimatski model. Previše je nepoznatih veličina. Sa druge strane, mada je uloga vulkana u ovom modelu postala jasnija, to sve jedno ne omogućava da se daju dugoročne prognoze klime: čovečanstvo se za sada nije naučilo da prognozira erupcije.

Boris Pavliščev,