Gogolj sa nama

Moje misli, moje ime, moji radovi pripadaće Rusiji. Ovo je priznanje Nikolaja Gogolja. 1. aprila navršilo se 205 godina od rođenja književnog klasika i Glas Rusije posvećuje ovom datumu specijalni projekat.

On spaja predstavnike savremene ruske književnosti, pozorišne scene, muzejskog posla, istorije arhitekture i naziva se Svi smo mi izašli iz Gogoljevog šinjela.

Svako do uglednih glasika ruske književnosti preživljavao je vremena čas veće, čas manje pažnje od strane potomaka. I samo Nikolaj Gogolj ostaje izuzetak. On je uvek bio aktualan. Danas, naravno, takođe, pri tome u svoj punoći stvaralaštva i svim stranama ličnosti. Da uzmemo makar dva Gogoljeva lika koji su, kako smatra književni kritičar Dmitrij Bak, rođeni u istoriji ruske književnosti i paradoklasno koegzistiraju.

- Jedan lik je Gogolj-satiričar, koji oštro oseća nepravdu, pokušava da postavi društvene mane na vidno mesto i uporedo sa tim ume da se tome veselo, a ponekad kroz suze, smeje. I on je za nas nesumnjivo vrlo aktualan. Zato što videti i zlo koje postoji unaokolo, i dobra dala, nije svakom dato. Svoja zemlja se može voleti samo ako se oseća bol – kaže Gogolj. Tako osećamo svoju ljubav prema našoj zemlji i mi.

Drugi lik je Gogolj-propovednik. On je rođen zajedno sa knjigom Odabrana mesta iz prepiske sa prijateljima, koja je izašla 1847. godine. Do tada su već bile napisane Večeri na hutoru blizu Dikanjke i Mirgorod, Revizor i Ženidba, Peterburške priče i prvi tom poeme Mrtve duše. Ali Gogolj kao autor Odabranih mesta sada je sasvim drugi, nastavlja Dmitrij Bak.

- Gogolj kaže da je zadatak umetnika da ne pokazuje nedostatke, već da pokuša da podstakne ljude na dora dela. I ova težnja ka beskompromisnom dobru za nas je takođe vrlo aktualna. Obično ovaj zadatak preuzima na sebe relizgija, a književnost je stvar dvosmislena i ne svodi se na direktnu propoved. Ovu dvosmislenost nije izdržao Gogolj, upravo od toga je na kraju umro – od neizlečive duhovne traume kada čovek pokušava da precrta samog sebe, svoju suštinu.

Svaki bira sam kakvog Gogolja hoće da voli. Najvažnije je da ne treba kanonizovati Gogolja, uveren je Dmitrij Bak.

- Onaj ko vidi Gogolja kao kanonizovanog klasika, duboko greši. U Gogoljevoj prozi im amnogo paradoksa, nekakva nezavršenost, težnja ka pravdi uprkos spoljnoj uglađenosti. To nije Lav Tolstoj! Koliko samo vredi čuveni pasaž na početku Mrtvih duša: Ispred kapije svratišta stajala su dva ruska mužika. A kakvi, francuski mužici stoje u ruskoj provinciji? – tako razmišlja pravolinijski poklonih preciznosti. Ne, upravo ovaj uvijeni, čudni, paradoksalni Gogolj je velik.

Kako smatra Dmitrij Bak, aktualna prouka književnicima je i dvezia kasnog Gogolja: Prema rečima se treba odnositi časno. Ne umeju to svi. Gogolj je umeo.

Olga Bugrova,