Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju - utisci svedoka odbrane

Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju bio je formiran na osnovu Rezolucije 827 Saveta bezbednosti UN od 25. maja 1993. godine. Predsedavajući Tribunala trenutno je Teodor Meron iz SAD, a tužilac Belgijanac Serž Bramerc.

Ukupno i Tribunalu radi oko 1200 ljudi iz 80 zemalja. Prve godine Međunarodni tribunal imao je vrlo skroman budžet — 10 miliona dolara. Zatim je finansiranje počelo da se uvećava geometrijskom progresijom. Za 2014-2015. godinu UN su izdvojile za MTBJ 220 miliona dolara.

Bio sam jedan od malobrojnih ruskih novinara kojima je pošlo za rukom da borave u Hagu i vide čitavu sudsku mašineriju iznutra. 14. oktobra 2002. godine istupio sam u Tribunalu kao svedok odbrane srbskog generala Stanislava Galića. (sa stenogramom ovog zasedanja možete se upoznati na sajtu Međunorodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju: https://www.un.org/icty/transe 29/021014 IT.htm).

Tada sam imao utisak da se haške sudije istresaju na Srbima punom parom. Ljudi u mantijama koji dobijaju ogromne honorare za svoj rad, nisu imali veliku želju da posebno razmatraju prave uzroke balkanske tragedije 90-ih godina.

Za nekoliko sati svedočenja došao sam na misao da sudije žele samo jedno — da dokažu krivicu generala Stanislava Galića. Svedoke su ispitivali samo zato što to zahteva sudska procedura, a presudu su doneli već odavno. Ali televizijske kamere u sudnici rade i fiksiraju svaku reč, zaposleni su simultani prevodioci. Potrošene su velike pare za svakog svedoka (kupovina avionske karte, smeštaj u hotelu je na račun Tribunala). Opet je to moj lični utisak, ali sudija i njegovi pomoćnici samo su reda radi ispitivali one koji su se odlučivali da putuju u Hag da otvoreno brane ljude koji su spasili Srbe u Sarajevu od totalnog uništenja. Tada sam se zapitao zašto MTBJ ništa nije hteo da čuje o tome da je 1992-1995 Aliji Izetbegoviću pomagalo na hiljade arapskih plaćenika iz čitavog sveta? A ja sam dosta takvih ”dobrovoljaca” video za vreme rada na Balkanu.

I još jedan detalj kojeg se često sećam ovih dana. Svi svedoci koje su pozivali u Hag na račun Tribunala boravili su u hotelu Golden tjulip. To je na dva koraka od samog Haškog suda. Uveče su se u restoranima okupljali svi — sudije, svedoci odbrane i optužbe, novinari i saradnici raznih specijalnih službi. Nekoliko puta sam čuo kako su otvoreno davali ukaze svedocima optužbe i kako treba da govore sudijama.

Na drugi način su ”obrađivali” svedoke odbrane. Kada je jedan od službenika hotela saznao da sam ruski novinar, ispričao mi je mnogo zanimljivog.  Niko nije znao da ovaj čovek odlično zna srbski, hrvatski i bošnjački. Na njega nikada nisu obraćali nikakvu pažnju i bez svakog ustručavanja su ”instruirali” razne svedoke. Glavni cilj takve instruktaže je da ”pravilno” svedoče na suđenju. Terali su ih da uče napamet nazive naselja, imena i prezimena ljudi sa kojima se nikada nisu sreli. Ovaj službenik hotela je unapred znao šta će se dešavati na zasedanjima tribunala, i mogao je da pretpostavi kakve će optužbe izneti. A već kasnije su o tome pisali u medijima i izveštajima Međunarodnog tribunala.

Konstantin Kačalin,