Kako se kod ljudi pojavljuju stigmati? (Deo 2)

Niz naučnika smatra da su stigme klasičan primer psihosomatskog oboljenja kod vernika, koji su skloni jakoj empatiji prema stradanjima Isusa Hrista razapetog na krstu. Ali da li se ova pojava može tumačiti samo sa naučne tačke gledišta ili ima mesta i za čudo u našem životu?

U većini slučajeva stigmatičari, koji su se obratili lekarima, pričali su da su rane otkrili kod sebe nakon buđenja posle dugog sna ili napada, koji su bili praćeni viđenjima biblijskih scena raspeća. Prema mišljenju Sigmunda Frojda, pojava stigmi je vezana za fenomen potiskivanja seksualne energije kod osobe, koja nema mogućnost da u dovoljnoj meri zadovolji svoje fiziološke potrebe i da se realizuje u polnom životu, kako to često biva kod predstavnika sveštenstva i duboko religioznih osoba.

Mađarski psihoanalitičar Šandor Ferenci, ko se takođe bavio proučavanjem problema nastajanja stigmi, isticao je da je njihova pojava uvek bila vezana za gubitak osećaja tkiva, gde su se otvarale rane. To je opet povezano sa psihološkim fenomenom potiskivanja svesti, kao i sa autosugestijom, podsvesnom samoidentifikacijom sa Hristom i težnjom prema samokažnjavanju da bi saučestvovali u njegovim stradanjima.

Pretpostalja se da je prvi stigmatičar bio apostol Pavle. Istoričari se često pozivaju na njegove reči iz njegove poslanice Galatima „ego enim stigmata Domini Iesu in corpore meo porto“ („ja rane Isusove na telu svome nosim“) (Gal. 6, 17). Međutim, pošto su se ovi događaji zbili pre par hiljada godina, niko sa sigurnošću ne može reći da li ove reči imaju metaforički smisao ili ne.

Među poznatim stigmatičarima bio je i Sveti Franjo Asiški, i sveta monahinja dominikanskog reda Katarina Sijenska, i italijanski sveštenik Padre Pio iz Pietrelčine, koga je 2002. godina rimokatolička crkva proglasila svetim.

Ličnost Padre Pio zaslužuje posebnu pažnju. Pripadao je redu kapucinera i bio jedan od najomiljenijih sveštenika italijanskog naroda. Godine 1918. javili su mu se stigme na rukama i telu, koji nisu nestajali do njegove smrti 1968. godine. Vest o čudesnim isceljenjima, koja daje Padre Pio, i tome da je on „božiji izabranik“ brzo je obišla celu zemlju, i uskoro su brojni hodočasnici bili kod manastira San Đovani Rotondo da bi dobili njegov blagoslov. Jedni su govorili da je on mogao dati isceljenje neizlečivim bolesnicima, drugi, da je on predviđao budućnost, treći su tvrdili, da je krv iz njegovih rana imala miris cveća, a ne metala, kao kod običnih ljudi.

Vatikan nije odmah priznao mističko poreklo stigmi Padre Pio. Brojni naučnici su ga smatrali prevarantom, a italijanski istoričar profesor Serđo Lućato je čak napisao knjigu Padre Pio. Miracoli e politica nell'Italia del Novecento, u kojoj raskrinkava poznatog sveštenika. Prema mišljenju Lućato, Padre Pio je sam sebi stvarao rane pomoću karbonske kiseline.

Knjiga je imala velikog odjeka. Jedni su podržavali čudesa Padre Pio i sveto poreklo njegovih stigmi, drugi su bili ubeđeni, da je Lućato obavio odlično istraživanje i raskrinkao prevaranta. U svakom slučaju, Vatikan nije odustao od svog stava i sada je Padre Pio iz Pietrelčine proglašen svecem.

Naučnicima preostaje da se skeptički odnose prema čudima, koja nemaju naučna objašnjenja, a vernicima da veruju, da su osobe sa stigmama izabrani bogom. Svako bira u šta da veruje. Pre ili kasnije tajna porekla stigmi sigurno će biti otkrivena.

Aljona Rakitina,