Vrhunac NATO propagande u Crnoj Gori

Dobijanjem nezavisnosti 2006. godine, Crna Gora je ulazak u NATO alijansu stavila među prioritete svoje spoljne politike. Od početka ukrajinske krize, krajem prošle godine, u ovoj zemlji je u toku prava NATO-histerija, kao da Crnoj Gori preti ukrajinski scenario, ako što pre ne postane članica alijanse.

Vladajuća partija u Crnoj Gori, DPS, upravlja državom već 23. godine. Za to vreme, njen prvi čovek Milo Đukanović prošao je sve ideološke stadijume: od bliskog saradnika Slobodana Miloševića, do njegovog ljutog protivnika i miljenika EU i SAD, u vreme kada je trebalo rušiti Jugoslaviju. Međutim, u poslednje vreme, ovaj režim zagrezao u korupciju, počinje da se klima.

Da bi dobio još jedan mandat na izborima, Milu Đukanoviću je bila potrebna neka velika tema kojom će skrenuti pažnju zapadnih zemalja na sebe. I, eto, setio se članstva u NATO. U tome mu je pomogla i ukrajinska kriza. Samoj alijansi, nakon rušilačkih kampanja u Republici Srbskoj, Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku, Libiji, neuspešnog pokušaja da isto uradi u Siriji, i bespomoćnosti u Ukraijni, potrebno je bilo da pokaže svetu da ova organizacija nije u problemima i da ima još država kojima je interesantna. Ovu avanturu Đukanović je počeo sa otvorenom antiruskom kampanjom.

Želeći da podigne svoj značaj u očima članica NATO, ministarstvo odbrane Crne Gore u decembru 2013. godine objavilo je da je Rusija zatražila otvaranje svoje „vojno-morske baze na teritorii CG", što je ova junački odbila, ne želeći čak ni da razgovara o tome sa Rusima. Ustvari, radilo se, ne o zahtevu Rusije da u luci Bar izgradi vojnu bazu, već o ulasku njenih vojnih brodova radi popunjavanja zaliha goriva i namirnica. Tu nema ništa čudnog: vojni brodovi različitih zemalja, u zavisnosti od dogovora, mogu uplovljavati u luke širom sveta, samo je stvar u novcu. Mesec dana kasnije, u januaru 2014. godine ruskoj vojsci je dozvoljeno da koristi kiparsku vojnu vazdušnu bazu „Andreas Papandreu“, pored Pafosa i luku Limasol. Ovo pokazuje, da Rusija nije mnogo izgubila od odbijanja vojne saradnje od strane Crne Gore.

Sledeći korak CG na putu ka NATO, stalo je uvođenje sankcija Rusiji.

„Da to nismo uradili, da smo bili indiferentni u odnosu na te odluke, izvesno je da bi se put prema EU usporio, a u odnosu na NATO, izvesno je da bi se isključila mogućnost poziva u Velsu Crnoj Gori da stupi u članstvo“, izjavio je predsednik CG Filip Vujanović. Ali, ubrzo je bio demantovan. Crna Gora nije morala da podrži sankcije koje je Evropska unija uvela Rusiji zbog dešavanja u Ukrajini, naglasio je šef Delegacije EU u Podgorici Mitja Drobnič.

“Ne postoji obaveza da se država kandidat pridružuje svim akcijama i svim političkim stavovima Evropske unije“.

Možda EU i nije bila toliko zainteresovana za konsenzus povodom sankcija, ali prekookeanski veliki brat takve stvari ne prašta.

Tokom propagandne kampanje neprestano se ističe da stupanjem u alijansu CG obezbeđuje mir i stabilnost na duge staze.

"Evroatlantski bezbednosni sistem u predvidivoj budućnosti je jedini na koji se Crna Gora može da osloni, ne samo zbog toga što je ona geo-politički pozicionirana duboko unutar NATO prostora, već i sa zahtevom za stabilnost koja je uslov kvaliteta života i prosperiteta svakog društva", podvukao je predsednik Vujanović. Postavlja se pitanje: Zar samo okruženje NATO-a ne bi trebalo da bude garant sigurnosti da država neće biti napadnuta? Pošto je NATO poznati "golub mira", od koga joj onda preti opasnost? Uz to, članstvo u alijansi ne garantuje uvek mir. Podsetimo se grčko-turskog sukoba na Kipru, koji traje više od četiri decenije, bez obzira na to što su Turska i Grčka članice NATO još od 1952. godine.

Druga teza koja se ponavlja kao lajtmotiv - da bi Crna Gora članstvom u NATO-u imala ekonomske koristi i postala deo složenog sistema vojne industrije, čime bi ulila dodatno poverenje zapadnim investitorima. Naravno, postoji veza između članstva i ekonomskog razvoja, ali realnost je da koristi od toga imaju samo neke - privilegovane članice saveza. Velike zemlje profitiraju prodajući tehniku i naoružanje svojim malim partnerima iz alijanse, kako bi ove ispunile standarde koji su im nametnuti. Uz to, svetska ekonomska kriza takođe je pogodila i alijansu.

Amerika više nije u stanju da i dalje šalje istu količinu sredstava u organizaciju, već se očekuje da evropske članice preuzmu veći deo tereta finansiranja. Crna Gora već sama pokriva svoje troškove misije ISAF u Avganistanu. Sam generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen zatražio je od saveznika da zaustave tendenciju smanjivanja budžeta na odbranu.

"Za uverljivu odbranu, sposobnu da zastraši, potrebne su nam uverljive sposobnosti. A uverljive sposobnosti nešto koštaju. Vreme je da se preokrene taj trend poslednjih godina“.

Iz reči generalnog sekretara NATO može se pre pretpostaviti da će CG pre morati da povećava svoje izdatke, nego što će imati koristi od alijanse. Gore navedeni razlozi za ulazak u vojni savez ne izgledaju dovoljno primamljivo građanima CG, zbog čega režim nije zainteresovan za održavanje referenduma, već pokušava da tu odluku proguraju kroz skupštinu, gde ima većinu. Možda će i ovog puta Đukanović uspeti u svom naumu, zahvaljujući podršci, između ostalih, i SAD. Ipak, trebalo bi uvek da ima u vidu da je opasno biti američki neprijatelj, a još opasnije biti njihov prijatelj.

Milena Cmiljanić,