Borilačke veštine 'ladnog rata

Ili ta opaka bolest zvana rusofobija, ili kratak pregled novinarske devijacije, ili možda šta to pipl havaet, kako bi rekli Rusi. „Havčik“ je u prevodu klopa, „havatь“ = klopati, njopati, „pipl“ je svima poznati esperanto, tako da u prevodu dobijamo: „čime kljukaju narod“ i nažalost „na šta se narod loži“. Takozvani zapadni narod, dabome.

A s druge strane, reklo bi se, što bi Rusi brinuli brigu šta se tamo nekom narodu servira? Zaista... A ko kaže da brinu? Čitaju literarne radove „čIsta paržAć“. (U ruskom kao i u srbskom rže (inf. ržatь) isključivo konj, a čovek samo kad „se valja od smeha“. Inače, izgovoreno „tь“ stoji negde između „ć“ i „tj“). Što reče jedan, nema danas poljskih članaka (videćete, poljski članci su „atpAd“), a tako sam hteo da se nasmejem, kad ono – estonska kolumna! I, boga mi, nije me razočarala...

A da, „atpAd“ u prenosnom značenju – van pameti, ludnica...

Dakle, ja sam se poput onog bedaka novinara, koji je odlučio da se čisto eksperimentalno tovi samo „havčikom“ restorana brze ishrane (dok ga lekari nisu ubedili da je vreme da se zaustavi jer će d'umre), halapljivo i gladno nabacio isključivo na zapadne analize koje, „meždu nami gavarjA“ (=u poverenju), ne zaslužuju da se ture ni u kontejner za laboratorijske analize, a kamoli na papir ili u „vord“.

Kao što rekoh, posebno je zanimljivo čitati Poljake i one ostale male, drčne i omivene vodama Baltičkog mora. Prvi tekst koji smatram da zaslužuje sveopšte divljenje i ushićenje nazvao bih „Busanje u hrabre poljske grudi“, dok se on zapravo, donekle skromno zove „Putin ante portas?“ („Polonia Christiana“).

„Da bi se pobedila regularna vojska neprijatelja dovoljan je raspored snaga 3 prema 1 (3 agresora na jednog branioca otadžbine, bar ja tako shvatam, prim. aut). Za borbu protiv gerile u vanurbanim područjima– 20 prema 1, a da bi se osvojila dobro zaštićena,zabarikadirana urbana teritorija odnos snaga treba da iznosi već 52 prema 1. Dakle, da bi nas uništila, uspostavila totalnu kontrolu nad teritorijom Poljske i počela eksploataciju naših bogatstava, Rusiji nije dovoljna samo ogromna prevaga u tehnici i ljudstvu. Rusija ne sme sebi da dozvoli velike gubitke, jer joj je taj potencijal potreban na granici sa Kinom. Ukoliko snage Moskve „zaglave“ na evropskom frontu, kineski „saveznik“ će sigurno napasti. Pa čak i na evropskom frontu Rusija ne može protiv nas da pošalje sve svoje snage. Istovremeno bi morala, po svemu sudeći (nemojte misliti da je to „svemu“ ostalo van ovog pasusa,“po svemu sudeći“ je nešto što se podrazumeva, kao znak interpunkcije na pravom mestu, prim.aut.), da napadne baltičke i skandinavske države. Tako ispada da bi protiv Poljske i Litvanije mogla da pošalje samo 30 odsto svog evropskog vojnog potencijala. Na zemlje Baltika i Finsku otpada 45 odsto, a na Kavkaz – 25. Dakle,za nas je prioritetno „razvlačenje“ hipotetičkog fronta, i savezništvo sa zemljama regiona, te jačanje veza sa SAD.

Po svemu sudeći, tj. poljskom „slovobludiju“ (hmm... potražite u Guglu), glavno pitanje je kako još nagovoriti Ruse da se odluče na tu dugoočekivanu agresiju. Život je nepravedan, kako za pojedince tako i za čitave narode. Neki ne izlaze na kraj sa svojim osvajačima, a neke baš niko ne želi da tlači...

Ali nemojte misliti da su „panove“ uvek tako zločesti i ratoborni, spremni da „pokažu kuskinu mać“ (to vam nijedan Rus neće prevesti, jednostavno niko nema pojma ko je bio taj Kuska). Ponekad su tako... dirljivi, dražesni, „kak božji aduvAnčik“ (maslačak, a prenosno – o starom, tihom, bespomoćnom čoveku). Dakle, „U mreži“ predlaže nešto što se valjda prevodi kao „Fatalna zanesenost“ (W Sieci – Rosja: fatalne zauroczenie).

Rusi (odnosno kreatori ruske politike i oni koji je sprovode u život)bi bili ludi kada ne bi maksimalno iskoristili te ogromne šanse. Šanse koje nemaju ni njihovi virtuelni protivnici – Amerikanci, pa ni bilo koja druga zemlje. Jer nikome više ne pomaže magija.

Nisam pametan da vam prepričam kako je autor došao do takvog zaključka. Prethodilo je neko poređenje svojih znanja o Rusiji sa znanjima koje poseduju neki njegovi poznanici, i čuđenje kako to da niko ne vidi šta i on, jelte. A zatim, kada je već izneo na videlo glavni razlog zbog kojeg vekovima niko nije uspeo da sravni Rusiju sa zemljom, prelazi na tri zaključka. Zašto baš tri, takođe ne znam. Valjda zato što ranije ili kasnije mora da se pređe na neka tri zaključka da bi se udarila cena određenom bezumlju, pa kaže:

Saradnici državnog aparata moraju znati da je za rad na istoku potrebna ne samo profesionalna obuka. Prvo, treba obratiti pažnju na to nije li čovek koji se bavi istočnim pitanjima pod uticajem magije,i, ako jeste, može li sam da je se otarasi. Ako je podložan uticaju magije, ne treba ga slati na istok: alkoholičar u vinskom podrumu nije najbolja ideja.

Drugo, oni koji pregovaraju sa Rusima (govorim o zvaničnim, a ne privatnim razgovorima), moraju posedovati dar činovničke hladnokrvnosti. Govoriti ljubazno, ali hladnokrvno. Ne smeju dozvoliti nikakve pokušaje zbližavanja, razgovore o veličini Dostojevskog ili Pelevina. Jer partneri, ukoliko to požele, mogu tu slabosti i da iskoriste (i prvi atak partnera bi bilo pitanje: a šta su to Pelevinove veličine? prim.aut).

I treće... Treće, magija je neuništiva. Pa to je magija! Ona je van domašaja racionalne kritike. Tako da nam ostaje jedino da posmatramo one koji se bave istočnom politikom na Zapadu i kod nas. Da kontrolišemo da li su njihove izjave i radnje potpuno racionalne. Da li nas, govoreći o realnoj politici, kojim slučajem ne odvlače u sasvim nerealne sfere. Da možda ne veruju u bajku koja kaže da ćemo jednom svi sedeti pod hrastom kraj prekrasnog ruskog viteza, piti medovaču, pevati o našoj družbi i zajedno otkrivati tajni smisao vasione. Jer upravo tako mogu izgledati prave mašte lažnih a ipak realnih političara.

U ratu su sva sredstva dozvoljena, poželjna, dobrodošla. I u onom 'ladnom k'o zmijče. U ratu nema zabranjenog oružja, jer, čini se, više nema ko da prizna i osudi primenu istog. U hladnom ratu takođe nema ko da utvrdi stepen devijacije i propagande, ispiranja mozgova i totalnog ludila, nema te SZO koja će proglasiti globalnu epidemiju, uvesti karantin ili vanredno stanje. A pipl havaet.

Nego da privršavamo mi ovo.

Možda ste obratili pažnju na nedavno objavljenu naučnu teoriju prema kojoj se muška lobanja, tačnije vilica razvijala u direktnoj zavisnosti od dobijenih batina u borbi za opstanak (tj. za australopitekuskinje i resurse). Ranije se, kažu, verovalo da je donja vilica jačala grickanjem oraja, semenki, šta ti ja znam. Avaj, ispada da sve to nije tako. Nego su se prsti skupili u pesnicu, pesnica poletela ka vilici, i uvežbavajući milionima godina aperkate, direkte i krošea, oblikovala čoveka razumnog. Čitano među redovima, za separatisanje od majmunolikih nam predaka imamo da zahvalimo nasilnom u nama. Ali to je „Bajolodžikal rivju“ i nauka zvana antropologija. A sad pokušajte da nađete makar neke razlike između gorenavednog i sledećeg teksta.

„Ukoliko ste rođeni u senci hladnog rata, kao što sam ja (Fara Stokman, spisateljica „Boston glouba“, tekst „Zračak nade hladnog rata“, prim.aut.), verovatno vas brine nuklearni Armagedon. Kada je Berlinski zid pao, uzdahnuli ste sa olakšanjem. A sada ste u panici pošto se Rusija nedavno vratila retorici „oni protiv nas“(propušteno „po svemu sudeći“, prim.aut).

Ali ti mračni stari dani imali su svoje pluseve. Pretnja po sopstveno postojanje nas je nateralo da ulažemo ogromne federalne investicije u nauku i obrazovanje da bi Amerika pretrkala te dosadne komuniste. Mnoge tehnologije koje koristimo i danas – od mobilnih telefona do računara i interneta – direktan su rezultat toga što nam je imperija zla disala u potiljak.

Nauka je dokazala svoj značaj u godinama Drugog svetskog rata, kada su fizičari napravili atomsku bombu koja je „cementirala“ pobedu SAD.

Možda rat i nije najefikasniji način da se investira u nauku, ali je jedini način, koji nas tera da ulažemo u nauku tako mnogo“.

Ako nekom pada na pamet da pita (mene, kao, moš' misliti, upućenog) da li Rusija obraća pažnju na antirusku propagandu u srbskim medijima, odgovor je – naravski. Ali treba dodati da je Rusija svesna da se uglavnom radi o kopi-pejst propagandi, ili plagijatu, popularnoj disciplini, neko će reći. Pa i nazvati propagandom tekst naslovljen kao „Obama alfa mužjak u odnosu na Putina“ „nje prihOdica“, tj. ćorak ... Ruska propaganda još nije posvetila ni trzaj prsta (na tastaturi) izučavanju govora tela osobe čiji govorni aparat izaziva više pažnje dok žvaće žvaku na javnim i toržestvenim mestima ili reklamira Starbaks kafu. Tako da, „fsjo putjOm“, odnosno „ne berite brigu“, „opuštencija“.

Na tome bih i završio ovaj kratki a oduženi pregled. Oprostićete mi što nemam tri zaključka. Što nemam ni jedan zaključak. Znam da je pregled bio izričito beskoristan pa zato i priznajem da sam se toliko bavio lingvističkim digresijama („atstuplEnijami) da bi u sećanju ostala bar „mAlaja tOlika“, iliti, trunka.

Dejan Mitevski,

Čitajte više na Ukrajina iz minuta u minut