Prljavom kampanjom do "nove EUrope"

Na dvodnevnom samitu lidera država članica EU (26. i 27. jun) odlučivaće se o budućoj strategiji „nove EUrope“ koja za cilj treba da ima pridobijanje poverenja građana Starog kontinenta. Iako, mnogi analitičari misle da se zakasnilo sa redefinisanjem EUropske politike, lideri država članica EU veruju da mogu zaustaviti porast evroskepticzma.

Prvi dan samita EU, posvećen je obeležavanju početka Prvog svetskog rata ceremonijom u belgijskom gradu Ipreu u regionu Flandrije. Posle radne večere u Ipreu, lideri EU će nastaviti rad na samitu u Briselu. Razgovaraće se o ekonomskom rastu, zapošljavanju i ilegalnoj imigraciji. Ove teme, na način kako će se rešiti u perspektivi predstavljaće i strategiju „nove EUrope“: ili će EUropa radikalno zaokrenuti od politike „stezanja kaiša“ ka „investicijama“, unapređenju „poslovne klime“ kako bi se „izgubljenoj generaciji“ (čitaj: mladi) pružila šansa da rade; ili, će ući u još jedan period restriktivnih mera, koje će (kako se već pokazalo) potkopati stabilnost država, povećati šanse za socijalne mere, što je važnije: ojačati narastajući blok evroskeptičnih stranaka na Starom kontinentu.

Kroz perspektivu ovih političkih dilema, treba posmatrati prljavu kampanju koja se vodila povodom odabira novog šefa EUropske komisije. Novinski natpisi i najave kakve imamo prilike da gledamo na domaćoj političkoj pozornici, postali su svakodnevnica u igri „provlačenja po blatu“ poznatih kandidata za vrlo važnu poziciju u EU. Čak su i najave ko bi, nadalje, mogao da zameni baronesu Ešton kao EUropskog šefa diplomatije ili ko bi trebalo da zameni flamanca Hermana van Rompeja na mestu predsednika saveta EUrope novinarima bile dodatni impuls da pridodaju još po koju nijansu blata u svojim izveštajima i analizama.

Iako, zvanična agenda lidera EU ne nagoveštava polemiku povodom kadrovskih rešenja za Europsku vladu, prema raspravi i zaključcima koji će značiti i temelj reformisane EUrope u oblastima strukturnih reformi, sloboda i bezbednosti, politika zapošljavanja i nacionalnim budžetima-znaće se za koji put i kog od poznatih kandidata za najznačajnije mesto u Briselu (Evropska komisija) su se lideri država članica EU odlučili. Zapravo, prema Lisabonskom sporazumu Evropski parlament bira predsednika Komisije na predlog Saveta. Ulazak u Evropski parlament sa najjačim kandidatima, poslao je je signal da će se nadalje ova institucija mnogo više pitati. I ovo je bazna tačka EUropskih sporova: ili će šefa Komisije birati parlament ili šefovi država. Sasvim dovoljna tačka spora koja je inicirala prljavu medijsku kampanju i vrlo oštru diplomatsku ofanzivu.

Kad Britanija pozvoni na uzbunu: Dejvidu Kameronu, podjednako kao i Angeli Merkel nije nimalo lako u poslednje vreme. Prvog je na izborima za EP potukao evroskeptični UKIP, i vrlo je neizvesno kako će politička scena Britanija izgledati posle nacionalnih izbora 2015. Stoga, Kamerun već sada „klizi“ u populizam kako bi sebi obezbedio još jedan mandat. Tako se on protivi izboru Žan Klod Junkera i mogućnosti da se deo moći Saveta distribuira na Parlament. Kao „pravu“ meru odgovora Kameron je zapretio referendumom o izlasku Britanije iz EU. Merkelova je taj potez nazvala čistom ucenom i rekla da nije “drama“ ukoliko Junker ne dobije jednoglasnu podršku. Uglavnom, dve najveće grupacije u Parlamentu: Evropske narodne partije (ENP) i Socijalista i demokrata dogovorile su se, skoro, da podrže Junkera (desni centar) za šefa Komisije i to dalje znači da, ukoliko Savet odbije ovaj predlog i imenuje svog kandidata direktno se suprostavlja volji Parlamenta. Kakogod se okončalo teško da će se strasti u Evropi lako smiriti. Ona je u krizi, kako ekonomskoj i privrednoj, tako i političkoj. Dalekosežno, poslednji rascep može da dovede do rekonstrukcije same postavke Unije: ili će je činiti države-nacije ili će se urušiti pred velikim korporativnim apetitima preko okeana, koji nacije pa tako i države žele da ponište. U tu svrhu-sva su sredstva dozvoljena.

Ta sredstva, izvanredno oslikava sukob Britanije i kontinenta oko izbora nove EU vlade. Britanski uticajni listovi, kao i tabloidi otvorili su medijsku „Pandorinu kutiju“:
 

-Čak i ozbiljnim listovima kao što je „Fajnenšel tajms” opisivan je kao strasni pušač i neko „ko pije (alkoholnih pića) više nego što je mudro”, dok ga je „Dejli mejl” u samom naslovu nazvao „pijanicom koji doručkuje konjak”. Ovaj tabloid je sproveo i, kako je objavio, „istraživanje” u toku kojeg mu je jedan dugogodišnji poslanik torijevaca, naravno, nezvanično rekao da Junker „doručkuje konjak”, da je na jednom sastanku navodno bio pripit i ponašao se vulgarno, često ponavljajući reči koje počinju na je… (...) Do koje mere su odnosi između Britanije i kontinentalnog dela EU zatrovani ovim sporom, vidi se i iz pisanja londonskog „Telegrafa”, koji navodi da je zvanični London zatražio od domaćina današnje komemoracije u Ipreu da ukloni zastave i ostala obeležja EU sa poprišta.
„EU nije postojala za vreme Prvog svetskog rata i ne smemo dozvoliti da kidnapuje ceremoniju”, citirao je „Telegraf” neimenovanog britanskog zvaničnika, koji je prisustvo zastava EU na komemoraciji označio kao „provokaciju”. „To bi bilo kao kada bi (lider škotskih separatista Dejvid) Salmond razvio zastavu škotske nasred stadiona Vembli.”
 

Međutim, da li je sve to dovoljno da se Junkeru osujeti sve izvesnija pobeda? Prvo, ovaj iskusni političar koji je osam godina bio šef evro-zone i to u najtežem periodu zajedničke valute, zna da je građanima EU preko glave Briselskih pravila toliko besmislenih a dovoljno iritantnih poput izgleda, zakrivljenosti, veličina namirnica ... Posebno onih koji poništavaju kulturne specifičnosti evropskih nacija. Junker je upravo za takvu Evropu: manje Brisela, više država nacija. To se nikako ne uklapa u vizire korporativnih „teškaša“ (koji, uzgred, još nisu rekli svoju poslednju) ali se, itekako, uklapa u evroskeptični trend koji je u uzlaznoj putanji. Uostalom, nacionalni izbori velikih evropskih država to će pokazati. Drugo, sve da i ne bude izabran za šefa Komisije-on će otići u penziju s legatom: pokušao je sve da državama vrati oteti suverenitet, mladima pruži priliku, smiri narasle antagonizme; dok, bi u tom slučaju Savet i Parlament ušli u ozbiljnu krizu. U oba slučaja, jasno je čija je pobeda.
 

S druge strane, kada smo već kod političkih „teškaša“ ni tu stvari nisu baš jednostavne. Uoči samita EU, nemačka kancelarka imala je dan obraćanja Bundestagu u okviru generalne debate. Tom prilikom otkrilo se koliko Merkelova na domaćem političkom terenu ima ozbiljno „sklisko tlo“. Naime, levica je žestoko osudila Nemačku spoljnu i bezbednosnu politiku: Prvo, poslanik stranke Levica Gregor Gizi, osudio je odnos Evrope prema Rusiji, smatrajući ga pogrešnim: „Prestanite sa sankcijama i pretnjama sankcijama“, rekao je Gizi. Umesto toga, EU (pa tako i Nemačka) trebalo bi da zatraže od Ukrajine da iz vlade u Kijevu izbaci fašističke ministre“.Drugo, Gizi je otišao i korak dalje i osudio vojne intervencije zapada navodivši primere Avganistana, Iraka i Libije žestoko kritikujući pritom nemačku prodaju oružja drugim državama: „Mi zarađujemo na svakom ratu (...) odustanimo od izvoza oružja, okrenimo se mirnom rešavanju sukoba“, naglasio je Gizi.
 

Nekoliko dana pre toga, tokom posete postrojenja Airbasa u Tuluzu, Sigmar Gabriel, ministar privrede i lider Socijal-demokratske stranke, rekao je novinarima da EU politika mora da se preispita jer su restriktivne „državne mere propale“. Šok za nemačku stručnu javnost koji je govorio samo jedno: da se koalicioni partner nemačke kancelarke polako udaljava od njene dugogodišnje politike. Tako, uticajni Špigl konstatuje uzdrmanost snažne pozicije koju je Merkelova imala godinama u Evropi: Prvo, pritisci koji dolaze spolja od strane njenih rivala u Evropi-vlade Francuske i Italije smatraju Merkelovi predominantnom i da „gura“ Evropu u pogrešnom pravcu. Zatim, ona gubi i podršku zemalja koje su podržavale njene mere. „Kada se lideri EU budu sastali u Briselu, postoji jedna stvar koje ih, bez obzira na njihove političke razlike, ujedinjuje a to je: Oni veruju da je Merkelova previše moćna“! Konačno, kako Špigl procenjuje, kritičari Angele Merkel imaće moćnog saveznika na mestu šefa Komisije koji je, iako podržan od strane nemačke kancelarke, na potpuno suprotnoj strani (levi spektar) u odnosu na restriktivne državne mere.
 

Kada se ovome pridoda odnos SAD prema EU, i njihov poriv da Uniju podrede (kao mlađeg i slabijeg partnera u poslu) isključivo svojim interesima-situacija postaje vrlo ozbiljna i pitanje je u kom smeru će se situacija na Starom kontinentu odvijati. Oni koji su imali ideju da preuzmu suverenitete država i porobe ih, na kratko su uspeli i kao prema pravilu zaboravili: da je reakcija neminovna. Pokušaji obuzdavanja evroskeptizma, čini se da su ozbiljno okasnili, jer sve i da se istog momenta EU redefiniše (a neće) i skrene u zaštitu država-nacija, postotak nezadovoljnih, razočaranih i siromašnih preveliki je da bi imao sluha za Brisel koji je godinama okretao glavu od njihovih problema.
Ukoliko se ostvari, ono što mnogi iskusni analitičari predviđaju, to znači da evroskeptici, neće samo zbaciti briselsku birokratiju sa svojih pognutih leđa, već će se rešiti američkog pritiska kojeg je svima u Evropi previše. A, onda, sledi resetovanje koje neće preživeti ni jedna briselska lobistička grupa (poznatije kao „političke elite“). Ukoliko se misli da će talas političkog „obračuna“ sa Briselom i Vašingtonom zaobići bilo koga, pogrešno se procenjuje. Naprotiv! To je impuls koji će ujediniti čak i one za koje se verovalo da su savezi među njima nemogući.
 

Ne verujete? Pa, zar Austrija nije pre neki dan potpisala ugovor s Rusijom povodom izgradnje austrijskog dela Južnog toka? Zar, predsednik Rusije nije bio u poseti Beču tim povodom? I to u jeku tenzija, sankcija, ucena i pritisaka iza kojih direktno stoji Vašington i to za vratom EUropi koja nije ni svesna u kakav period ulazi...

Autor: Marina Raguš