Nerealna misija majora Ganta

Poslednje nedelje juna američki mediji su predložili temu diskusija o metodama pobede u ratovima na Srednjem i Bliskom Istoku. Povod je bilo objavljivanje krige gde je izneta senzacionalna priča oficira snaga za specijalne operacije SAD. Major Džim Gant je još 2009. otvoreno izjavio da će Amerika izgubiti rat u Avganistanu. Garancija pobede, smatrao je on, jeste u privlačenju puštunskih plemena na svoju stranu putem ubacivanja u njih manjih grupa operativaca snaga za specijalne operacije.

Gantova ideja je da ako je društvo arhaično, ne treba da nasilno terati da bude drugačije. Postani svoj za jedno pleme, pomozi mu da zaštiti njegove interese u odnosima sa susedima, neprijateljima i državom. Ne mešaj se u unutrašnje stvari novih ”saplemenika”, ali koristi sve mogućnosti da ih ubediš u prednosti uzajamno korisne saradnje sa spoljnom snažnom silom. Ovaj savez će neizbežno učiniti ”tvoje” pleme jačim. Primer će pratiti druga plemena. Zone uticaja tih plemena više neće biti zone uticaja tvog protivnika, pošto jaka plemena neće trpeti diktat spoljnih snaga. Tvoj uticaj će biti neprimetan, ali jak i postojan, pošto pleme neizbežno potpada pod zavisnost ”usluga” koje pružaš.

Doviši podršku komande, Gant je dve godine sprovodio svoje ideje u život, živeći i ratujući zajedno sa prijateljskim plemenom u provinciji Kunar protiv pobunjenika. Metod osvajanja umova i srca stanovništva koji je predložio činio se prostim i pravilnim rešenjem osnovnog problema ratova na Istoku — nesposobnosti slabe centralne vlade čak uz masovnu pomoć sa strane, ni silom, ni nagovaranjem da uvede poredak na licu mesta.

Gant je privukao na svoju stranu tri uticajna plemena. Komanda je priznavala da se uzrok njegovog uspeha krije isključivo u ličnom talentu i upornosti. Ipak posle dve godine nemirnog života među Puštunima i neprekidnih borbi sa njihovim neprijateljima, pod optužbom za grubo kršenje etičkih normi, 2012. godine Gant je bio udaljen sa svoje misije, lišen ”zelene beretke”, ražalovan i sramno otpušten iz armije.

U čemu je uzrok njegovog neuspeha? U pismu prijatelju Gant je pisao: Pokušavam da pobedim. Nisam siguran da to svi žele. Verovatno su njegovu ideju da ”postane svoj” jednostavno koristili kao pokriće starog načina sticanja saveznika pomoću novca, oružja i garancije zaštite i podrške. Zna se da je efekat takvog ”prijateljstva” kratkoročan, a posledice katastrofalne.

Na primer u Iraku kolege majora Ganta su postizale stabilnost i bezbednost u ”sunitskom trouglu” pomažući lokalnim plemenima da zaštite njihovu teritoriju od napada radikalnih grupacija. U stvarnosti, plemena su samo privremeno primila stranu ”najjačeg i najvelikodušnijeg”. Kada su trupe zapadnih zemalja otišle, bez spoljne podške problem bezbednosti ponovo je za njih posto pitanje preživljavanja i oni su prešli na stranu fanatičnih graditelja ”kalifata”. Da i to može da se smatra izdajom? Da li je američka armija mogla beskrajno da podržava svoje saveznike u dalekim zemljama? Da li je Gant mogao sa svojim odredom još godinama da ratuje u planinama Avganistana? Naravno da nije.

Između ostalog, mnoge kolege majora Ganta govore da njihov zadatak nije bilo dostizanje dugoročne stabilnosti u zemljama boravka, već samo osiguravanje bezbednosti u regionima gde su bile locirane trupe. Eksperti potvrđuju da u Iraku i Avganistanu uspeh u dostizanju mira nije mogao da bude postignut stvaranjem oružanih formacija. Ali rešenja koja su predlagali — razoružanje, efektivna politika jake centralne vlade i stimulisanje ekonomskog rasta na licu mesta nisu mogli da ostvare odredi ”zelenih beretki”.

Knjiga o doživljajima majora Ganta u Avganistanu postala je u Americi bestseler. Kalifat koji se pojavio ovih dana u Iraku potvrda je da mir u takvim mestima treba postizati na potpuno drugačiji način.

Vadim Fersovič,