Kome je potreban novi palestinsko-izraelski rat

Da li je moguća mirna koegzistencija Palestinaca i Izraelaca? Ovo u izvesnoj meri filozofsko pitanje postoji još od doba formiranja izraelske države. Sada je, nažalost, odgovor na njega odričan. Kome ide na ruku novi rat koji odnosi živote hiljada nevinih? Na pitanja Glasa Rusije odgovara Rišar Labevjer, glavni urednik lista Defens Instituta za viša istraživanja nacionalne odbrane Francuske.

Gospodine Labevjer, mnogi se sada pitaju o uzrocima i prirodi novog rata između Izraela i Palestine. Da li zaista ranije nikada nije bilo da su svi letovi u Tel-Aviv otkazani, a teroristi Hamasa naneli su udar čak centralnom aerodromu Ben-Gurion?

- Što se tiče zatvaranja aerodroma Ben-Gurion, to je vezano sa tim što su od rata u Gazi 2008-2009. domet i snaga raketa Hamasa i Islamskog džihada sopstvene izrade osetno porasli. Tako su mogućnosti oružja postale bolje. Mada, u suštini, ovaj rat nije uopšte potreban i ničemu ne služi. On nas vraća na stratešku situaciju 2008-2009. godine, kada je izraelska armija započela u Gazi operaciju Liveno olovo. Sada se sve odvija otprilike po istom scenariju. Prva etapa su bila gađanja iz izraelskih aviona nekih rejona Han-Junisa i drugih gradova Gaze. Ona su poslužila za pripremu kopnene intervencije uz korišćenje oklopne tehnike i specijalnih odreda. Gustina stanovništva u Gazi je među najvišim u svetu: na jedan kvadratni kilometar dolazi oko 4500-5000 ljudi. To znači da učešće armijskih specijalnih odreda i oklopne tehnike na tako gusto naseljenoj teritoriji neizbežno povlači za sobom veliku štetu po civile. Tačnije, kao i pre pet godina, brzo će biti dostignuta cifra od 1400-1500 žrtava, od toga će većinu činiti civili. 2008-2009. godine ginule su uglavnom žene i deca.

Izraelska armija nije u stanju da okupira Gazu ili da se u njoj stabilno utvrdi. Zato će morati da ode. Pred odlazak izraelski vojnici će pokazati televizijskim kanalima čitavog sveta razrušene tunele i uređaje za lansiranje raketa. Samo odmah će ih obnoviti posle odlaska vojnika. Tako ovaj rat ne samo da je beskoristan: on će se pretvoriti u politički poraz izraelske armije. Mada Hamas i Islamski džihad nemaju stratešku dubinu (kao što sam već govorio, sektor Gaza je vrlo ograničen geografski), oni imaju demografsku dubinu. Jedna, dve ili čak tri hiljade ljudi za njih su smešni gubici. U izraelskoj armiji sve je napravljeno po uzoru na Zapad, i svaka smrt se tamo prihvata kao tragedija. To formira već drugi tim asimetričnog rata. Ni jedna tradicionalna armija u svetu, bilo da je to američka (kako smo već videli u Avganistanu i Iraku), francuska ili britanska (setite se Libije) ne može da izađe kao pobednik iz asimetričnog konflikta takvog tipa, kada, bez obzira na privremenu tehnološku nadmoć jedne strane, povlačenje trupa sve jedno neizbežno se pretvara u pobedu druge, slabije strane. Asimetrični konflikt je uvek konflikt slabog sa jakim. U datom slučaju sve će se završiti velikim političkim porazom za Izraelce.

Dozvolite da vam postavim delikatno pitanje. U čemu se sastoji interes Evrope u tom konfliktu?

Hajde da sve postavimo na svoje mesto. Evropa u celini prati SAD. Posle drugog mandata Širaka u frnacuskoj više nema nezavisne diplomatije. Za vreme Sarkozija francuska armija se vratila u objedinjenu komandu NATO-a. Za vreme Olanda sve je postalo još gore. Početkom konflikta Oland je dao potpuno neumesnu izjavu, pruživši izraelskoj armiji potpunu slobodu dejstava. On je govorio isključivo o bezbednosti Izraela, ni jednom reči ne pomenuvši palestinske žrtve. Tačnije, ako hoćete, francuska diplomatija toliko je potčinjena Izraelcima i Amerikancima da joj više nije ostalo nikakvog autoriteta ni uticaja u regionu.

Vera Isajeva,