Pravoslavna obnova ili Srba neće više biti

Srbskom nacionalnom identitetu može se vratiti privlačan smisao čvršćim preuzimanjem pravoslavne vere kao identitetske osnove. Samim tim i kreativnim doprinosom formiranja i ulaženjem u širi krug pravoslavne kulture, pravoslavne civilizacije. Sve ostalo je poraz.

Rešenje naših problema može se pronaći u tradiciji – ako se ona ne doživljava “kao obožavanje pepela već kao održavanje vatre”, to jest ako se tradicija doživljava kao obaveza kreativnog iščitavanja nasleđenog i pronalaženje savremenih rešenja na odavno postavljenom putu sa koga smo očigledno skrenuli.

Da bi se onaj zdrav deo naše tradicije aktivirao neophodno je aktivirati univerzalno Pravoslavlje koje je i samo neodvojiv deo te tradicije. Koristimo strani pojam tradicija zato što on osim nasleđa uključuje i obavezu prenošenja nasleđa (uz određeno preoblikovanje) sledećoj generaciji.

Ne postoji drugi način da se Pravoslavlje, koje se ne doživljava samo kao Crkva već i kao zbir kulturnih vrednosti, aktivira u rešavanju problema srbskog naroda i države nego da se aktivira Crkva. Crkva trenutno pati od mnogih bolesti od kojih pati i društvo u celini, ali nije zasnovana isključivo na moćima i znanju sadašnje generacije. Iako njen autoritet počiva na kontinuitetu iz davne prošlosti i na Božanskom autoritetu, ona je rukovođenja tajanstvenim poznavanjem kraja istorije, samim tim budućnošću. Upravo tu i leži njen značaj i potencijal kako za sopstvenu obnovu tako i za obnovu društva u kome deluje.

Pre svega, treba da se podsetimo da Crkvu ne sačinjava samo profesionalno sveštenstvo nego sveštenstvo i Narod Božiji, svi verni. To je jednostavna činjenica koju niko ne dovodi u pitanje, ali je, u duhu potrošačke civilizacije i vladajućeg individualizma, došlo do određenog razdvajanja i do pasivnosti Naroda Božijeg kao primaoca usluga u odnosu na profesionalce, sveštenstvo, kao davaoce usluga. Trenutno se Crkva u najboljem slučaju doživljava kao institucija koja pruža mogućnost pronalaženja individualnog “duhovnog mira”, individualnog moralnog popravljanja, a njeno društveno delovanje ograničeno je na manje ili više uspešne kontakte visoke jerarhije sa vlastima i poželjno delovanje pojedinaca u svojim profesionalnim sredinama ili krugovima poznanstava.

Uz sporadične i izolovane izuzetke ni onaj mali broj verujućih koji redovno učestvuje u liturgijama ne oseća zajedništvo kao bitnu odliku Crkve. Zajednice, grupe koje se oformljuju na određenim parohijama ili oko nekog duhovnika bilo u manastirima ili u gradovima, realno nemaju veću koheziju od klubova, pa čak neretko obeležene su čak i tanjim osećanjem zajedništva nego klubovi hobista ili razne potkulturne grupe.

Izuzetak su grupe čija homogenost se uspostavlja osećanjem ugroženosti, proganjanja, ali odustajući od oporavka celine crkvenog organizma i distanciranjem, one postaju opasne klice još jednog raskola.

Da bi moglo da dođe do šire obnove, crkveni život traži istinsku obnovu.

Autor: Nenad Ilić