VAŽNO ! TREBA LI SRBI DA SE POKLONE PAPI? O KOME JE REČ? POUČAN TEKST VLADIMIRA DIMITRIJEVIĆA OBJAVLJEN U PRAVOSLAVLJU DANAS PREPORUČITI ZA ČITANJE GDE GOD IMA SRBA!

 

 VAŽNO ! TREBA LI SRBI DA SE POKLONE PAPI? O KOME JE REČ? POUČAN TEKST VLADIMIRA DIMITRIJEVIĆA  OBJAVLJEN  U  PRAVOSLAVLJU DANAS  PREPORUČITI  ZA ČITANJE GDE GOD IMA SRBA!
 

TREBA LI DA SE SRBI POKLONE PAPI

 O KOME JE REČ?

            Reč je o vladiki Lavrentiju (Trifunoviću), onom divnom Lavrentiju jeromonahu koji je putovao po bosanskim planinama i pisao pune pobožnosti tekstove o “ cveću sa bosanskih planina,“ o dušama pravoslavnih iz srbske Bosne; reč je o vladiki Lavrentiju, koji je, sa toliko mere i ukusa, uređivao novine srbske Patrijaršije, “ PRAVOSLAVLJE,“ u doba najžešćeg titoizma hraneći gladne duše rečju Božijom, reč je o onom vladiki koji je otišao u Nemačku, sve svoje sile uložio da organizuje crkveni život tamošnjih Srba; i, naravno, naravno, - reč je o onom čoveku koji, sa svom ljubavlju i sa svom hrišćanskom i otaxbinskom odgovornošću, priprema sabrana dela Svetog Nikolaja Žičkog, i u svom Himelstiru ih, skupljajući marku po marku, dovijajući se kako je znao i umeo, štampa u divnom izdanju koje se ilegalno unosi u Srbiju i čita (ne čita: guta) među Srbima koji stenju pod Titovom tiranijom. Zbog toga i vladika Lavrentije trpi progone, ali ne posustaje, spreman i da postrada da bi se srbski Zlatoust vratio svome rodu. Da, o takvom čoveku je reč - dobrom po duši, dragom svom narodu, koga i njegovi sveštenici vole; i zato ovaj tekst, tekst koji sledi trebalo bi da bude plač o vladiki Lavrentiju. I svako ko ga čita, neće pogrešiti; i svako ko prolije suzu, moleći se Gospodu za vladiku Lavrentija, neće pogrešiti.

A ZAŠTO PLAKATI?

            Zato što je vladika šabačko- valjevski, od svog dolaska na katedru u kome počivaju dva najveća svetilnika srbska, vladika Nikolaj  i Otac Justin, po svemu sudeći nastavljajući praksu koju je započeo dok se u Himelstiru družio sa rimokatolicima i protestantima, sve više gubeći pravoslavnu revnost i trezvanost, da bi danas, na kraju 20 veka i početku trećeg milenijuma, postao čovek koji se najiskrenije obraća rimskom papi kao dobrotvoru srbskog naroda. Obraća se tako onom rimskom papi koji je kanonizovao Stepinca, papi koji je time pljunuo na sve srbske žrtve ustaškog noža i prekrštavanja.

            Kako je do svega toga došlo? Kojim je redom sve ovo krenulo?

HRONOLOGIJA NESREĆE

            Devedesetih godina, vladika Lavrentije je redovno išao na “  molitve za mir,“ koje papa organizuje u Asiziju, ne samo sa pretstavnicima raznih hrišćanskih konfesija, nego i sa pretstavnicima islama i judizma, pa čak i sa mnogobošcima -induistima, budistima, indijanskim šamanima. A otac Justin, veliki ćeliski ispovednik, navodeći 45. Apostolsko pravilo, koje zabranjuje episkopu, svešteniku i đakonu molitvu sa jereticima, pod pretnjom odlučenja od Crkve, kaže da je ono “jasno i za komarčevu savest (“ Pravoslavna crkva i ekumenizam”). Ali, očito, vladika Lavrentije te reči nije smatrao obaveznim za sebe, pa je hitao i hita u Asizi, kod “svetog “ Franje Asiškog. Posle jednog od takvih skupova, 1994., on je radio Vatikanu iskazao svoju “ zavetnu želju.“ Rekao je ( a prenela “ Javnost” od 24 septembra 1994. da je “ i Beograd spreman da pruži dobrodošlicu Jovanu Pavlu 11, ali ne sad, dok traje embargo.“ U svojoj eparhiji, vladika se redovno družio sa nadbiskupom france Perkom, i prisustvovao misama koje je dotični služio u katoličkoj crkvi u Valjevu. Za svoju zadužbinu, Soko - grad, primao je, bez ikakvih dilema, priloge rimokatolika, a namerio je da ovaj manastir bude sedište ekumenskog pokreta.

            Ali, vladika se nije družio samo sa rimokatolicima. On je otišao tako daleko da je uspostavio dobre odnose i sa sektašima - pentakostalcima i drugima, koji su u Srbiju došli da bi naše ljude odvojili od svetootačke pravoslavne vere, i priveli ih sebi, na taj način ih zauvek outđujući od spasenja i večnog života. U proleće 1998., dok su se pojedini predstavnici Srbske Crkve ali i drugih institucija, trudili da javnost upozore na opasnost od sektaškog razaranja našeg duhovnog bića, vladika Lavrentije je dao blagoslov za štampanje pentakostalne brošure KNJIGA ŽIVOTA, u kojoj se, po protestanskom obrascu, prepričava Hristov život. Vladika je i odraslima i deci knjigu preporučio “toplo i od srca,“ a istakao da ista “ može idealno da posluži i kao uxbenik veronauke.“ Na pitanje novinara “ Danas“ (25 maj 1998) zašto je to učino, s obzirom da je javnost ovu knjigu proglasila sektaškom i da su neki koji su je delili zbog nje dobili batine od nezadovoljnih građana vladika je odgovorio: “ KNJIGU ŽIVOTA“ pročitao sam od A do Š i nema ničega “ nepravoslavnog“, niti sektaškog. U njoj su na popularan način opisani događaji iz života Isusa Hrista i ja je OD SRCA PREPORUČUJEM  (podvačenje naše, B.D.)...Nije važno ko štampa knjige i publikacije, već šta u njima piše.” Da li je baš tako? Pre svega, u knjizi se ne nalazi samo prepričavanje evanđelskih štiva, nego i čitav niz ubogih novoprotestanskih molitava tipa: “ Dragi Bože, shvatam da ima mnogo stvari vezanih za moju budućnost koje ne mogu da kontrolišem. Pomozi mi da dnevno živim sa saznanjem da će to kako živim  danas uticati na moju budućnost. Verujem da ćeš se brinuti za moje sutra i svoje pouzdanje polažem u tvoje ruke;“ ili :” Bože, potreban mi je prijatelj na koga uvek mogu da računam. U Bibliji si rekao da ćeš uvek biti naš prijatelj i da nas nikad nećeš napustiti. Hoćeš li da budeš onaj prijatelj koji mi je očajnički potreban?. Hvala ti, Isuse, za sigurnost toga obećanja.” Da li to treba da naša deca uče na veronauci, umesto “Care nebeski “, “Bogorodice Djevo,“ Isusove molitve, tropara i kondaka? Uz to, čak i da u knjizi nema ničeg sektaškog ( a ima), uopšte nije svejedno od koga svedočenje dolazi. Gospod Isus Hristos nije dozvoljavao demonima da Ga nazivaju Sinom Božijim, jer, kako vele Oci, nije hteo da se istina propoveda nečistim ustima zlog duha (lk. 4,41).Apostol Pavle je iz žene - gatare isterao pogađačkog duha, iako je on apostole  nazivao slugama Boga višnjega i pozivao ljude da ih slušaju (D. Ap. 16,16-18). To ne znači, naravno, da su pentakostalci “ demoni“ – oni su ljudi u duhovnoj zabludi, ljudi za čije se obraćanje treba moliti Bogu i propovedati im reč istine; istovremeno, oni rade posao zla - navode mnoge da napuštaju Pravoslavnu Crkvu, i tako ih odnose sa puta spasenja

            Njegova saradnja sa raznim verskim grupacijama (čitaj: sektama) nastavila se. Polovinom juna juna 1998. (pišu o tome “ Politika Ekspres “ i “ Republika“ 192-193/1998), sa blagoslovom episkopa Lavrentija, u Bogatiću je održan skup u organizaciji centra za strategijske i internacionalne studije iz Vašingtona, sa temom “ međuvjerski dijalog i obuka za rješavanje sukoba.“ skup je bio zatvoren za javnost. Pored dva pretstavnika SPC, rimokatolika i muslimana, bili su tu I PENTAKOSTALCI I KRIŠNAISTI  (sledbenici sekte “ Kare Krišna“, koja je u svetu poznata po svojim skandalima). Skup je vodio izvesni pastor Dejvid Stil, čiji je cilj bio da toleranciji pouči “ netolerantne“ Balkance. (Najtolerantniji su na skupu ispali - pentakostalci. Naravno. Oni su “ made in U.S.A.”). Hade da čovek razume dijalog sa rimokatolicima, luteranima, jevrejima, muslimanima - oni su tradicionalno prisutni na našem prostoru, i sa njima ima o čemu da se priča kad su osnovne vrednosti kulture u pitanju. Ali sa krišnaistima, i to sa blagoslovom pravoslavnog vladike? U aprilu 2000 godine vladika Lavrentije je postao pokrovitelj izvesnog Međureligijskog centra, u kome su, pored rimokatolika i muslimana, PENTAKOSTALCI I SUBOTARI  ( ADVENTISTI)! Početkom kolovoza ( piše list beogradskih rimokatolika “ Blagovest“) 2000. godine u manastiru Svetog Nikole - Soko kod Ljubovije vladika Lavrentije je “ blagoslovio“ skup pod naslovom “ Bog je jedan“, na kome je referat podneo i vođa domaćih subotara -  Radiša Antić, dekan njihovog Teološkog fakulteta u Beogradu. Subotare kao protestantsku konfesiju ne priznaju ni nemački luterani, ali su zato dobrodošli u zadužbinu vladike Lavrentija.

            Naravno, ipak je najvažnija saradnja sa rimokatolicima. Na početku proslave “ svete Ane, zaštitnice šabačke župe.“ godine 2000. učestvovao je, piše oktobarski broj “ Blagovesti“, i “ šabačko - valjevski episkop Lavrentije u pratnji osobnog tajnika/../ Na slavlju je sudjelovao i šabački pravoslavni crkveni zbor “Sveti Jovan Bogoslov”, koji je otpevao “ Oče naš“, i na kraju mise i “ mnogoletstvije“, te na latinskom skladbu “ Ave Marija“, što je bilo primljeno sa velikim zadovoljstvom”. Vladika Lavrentije je“ pohvalio rad šabačkog župnika Ćirolama Jakobučija“ za koga je rekao da je “ OMILJENIJI KOD MOJIH VERNIKA, NEGO JA“ ( ako je zaista tako, to je strašno!)

            No, najstrašnije od svega, nešto zbog čega je duhovno uzdrhtala Nebeska Srbija je poklonjenje rimskom papi, koje je episkop Lavrentije organizovao za svoje sveštenike 19 i 20 avgusta 2000 godine (usred Velikogospojinskog posta), a za vreme rimokatoličkog Jubileja mladih koji su iz celog sveta došli da se sa papom sastanu. Oktobarski i decembarski broj “ Blagovesti“, beogradskog katoličkog lista za 2000 doneo je podroban opis događaja, pa se naslanjamo na taj opis, ništa ne prepričavajući. Župnik Drago iz Valjeva u “ Blagovesti“ za oktobar piše sledeće: “ Isto tako ne mogu da ne spomenem da je bilo unutar toga jubilarnog susreta sa Papom i hodočašće 36 pravoslavnih sveštenika iz šabačko - valjevske eparhije kojima su se u Rimu pridružili i monsinjor Stanislav Hočevar i vladika Lavrentije Trifunović. Po mome mišljenju, bio je to jedan od najvećih ekumenskih događaja u našoj nadbiskupiji u zadnje vreme./../ Dok smo čekali u nedelju popodne na doazak Pape da bi započeli svetu Misu na poljima Tor Vergate, jedan je italijanski sveštenik rekao nekima od pravoslavnih sveštenika: “ Zašto ne činimo jednu crkvu?“ A jedan od njih odgovorio: “ Zato smo i tu. Osećala je se duboka želja da budemo jedno, svatko čuvajući svoju tradiciju.“ Na “ hodočašću“ je bilo i mladih Srba ( da li prevedenih u rimokatolicizam, ne znamo!). Jedan od njih, Miroljub, u “ Blagovesti“ za decembar 2000. Kaže: “ bio sam svedok kako je Isus preko Svetog Petra (Pape) u ovom teškom trenutku za čovečanstvo mladima dao jednu reč koja se kosi sa katehezom ovoga sveta./.../ Jedan sjaj više ovom prelepom hodočašću dali su vladika Lavrentije i sveštenici iz naše eparhije, koji su na poziv don Ćirolama bili na susretu sa Papom.“  (A pričalo se pre no što su sveštenici otišli, da se ide samo na “ turističko“ putovanje po Italiji. U stvari, papa je hteo svim mladim rimokatolicima sveta da pokaže kako mu se klanjaju i Srbi, ito srbski sveštenici, da bi dokazao kako njegova “ blagodet i sila namesnika Hristovog na zemlji“ i “ nepogrešivog eks katedra po pitanjima vere“ privlači i te uporne Srbe koji stalno ostaju u svojoj “ istočnoj šizmi.“) Sveštenici šabačko- valjevske eparhije imali su niz “ plodonosnih“ ekumenskih susreta -u Trstu su sreli biskupa Ravinjanija, u Firenci ( tamo gde je Sveti Marko Efeski svojim životom branio Pravoslavlje protiv unije) kardinala Pjovanelija, a zatim, na kraju, kao krunu svog “hodočašća” videli su rimskog papu, u njegovoj rezidenciji u Kastel Gandolfu. Tada mu se vladika Lavrentije obratio rečima: “ Vaša svetosti, ja i sveštenici iz moje dijaceze iz Srbije duboko smo blagodarni na časti koju ste nam ukazali DA NAS PRIMITE I BLAGOSLOVITE (podvlačenje naše, V.D. – dakle, Išlo se na PAPIN BLAGOSLOV). Dolazimo Vam sa četiri želje. Prvo, da što bolje upoznamo život sestrinske Rimokatoličke crkve i njenih pastira i da zajedno sa Vama učestvujemo u proslavi ovog jubileja Crkve Hristove. Dolazimo da bratskom narodu, hrišćanima susedne Italije, od srca zahvalimo na nesebičnoj humanitarnoj pomoći koju su nam ukazali i ukazuju u ovim najtežim danima srbskim, u ratnim i posleratnim tragedijama našim. Zahvaljujemo Vam što u našoj dijacezi imamo vaša dva sveštenika don Ćirolama i oca Dragu, ljude velikog hrišćanskog srca koji puno doprinose našem međusobnom razumevanju i zbliženju. I najzad, HVALA VAM DO NEBA (podvačenje naše.nap.aut) što ste nam u Beograd poslali biskupa u licu monsinjora Stanislava Hočevira koji dostojno nastavlja misiju svog prethodnika franca Perka. I najzad, moji sveštenici žele da Vam od srca podare  jedan mali, skroman poklon, ikonu spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista, na uspomenu na ovaj veliki dan u našem životu.” Papa nije ostao dužan kad je video usrdno poklonjenje srbskih sveštenika. On im se obratio direktno na srbskom, pa tek onda na italijanskom, da ga razume i ostala pastva. Papa je rekao: “ Moju reč sada upravljam vama, dragi sveštenici srbske Pravoslavne Crkve iz Šabačko - valjevske eparhije. Sa ljubavlju pozdravljam Vas i vašeg vladiku, preosveštenog Lavrentija Trifunovića, zajedno sa beogradskim katoličkim nadbiskupom koađutorom monsinjorom Stanislavom Hočevarom. Preko vas želim da pošaljem bratski pozdrav sa izrazom mog velikog poštovanja vašem Patrijarhu, Njegovu blaženstvu Pavlu. Moja misao u ovom trenutku leti ka vascelom srbskom narodu koji se u ovom trenutku nalazi u naročito teškom iskušenju. Vašem dragom narodu želim da ostane veran svom hrišćanskom predanju, zahvaljujući takođe i vašem dušebrižničkom delu. Zato prizivam izobilan Božiji blagoslov na vas i na zajednice naših vernika u kojima živite i delujete kao saslužitelju u Jevanđelju Hristovom. Da Hristos Gospod naš podari plodove vašem svešteničkom trudu za carstvo Božije. Vašoj otaxbini Srbiji želim da uspe u savlađivanju problema koji je muče, i da može spokojno da gleda na budućnost mira i razvijanja koju će da obeležava saradnja i uzajamno uvaženje sa susednim zemljama.“ Posle ove besede, papa je svakom svešteniku darovao po bronzanu medalju svog jubileja.

            Ovaj papa je zaista imao razloga da likuje. On je papa koji je razbio bivšu Jugoslaviju, kao što je, po priznanju Mihaila Gorbačova, radio i na rušenju Sovjetskog Saveza, to jest velike i jake Rusije. ( a Jugoslavija je, pod svojim ruševinama, sakrila, možda za uvek, nadu da će Srbi na Balkanu živeti u jednoj državi, a ne u krvavim, Titovom rukom crtanim, avnojevskim granicama). Kako kaže naš poznati istoričar genociga, Milan Bulajić: “ Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan - sveta Stolica, memorandumom državama KEBC-a 26 novembra 1991.; dogovorena je na sastanku pape Jovana Pavla 11 sa nemačkim ministrom H.D. Genšperom 29 novembra u Vatikanu - da se ostvari prije katoličkog Božića, 23. Decembra 1991.“ Papin prethodnik Pio H11, primio je u audijenciju, dr. Antu Pavelića, 18 maja 1941,; a Ivan Pavao 11 je primio vrhovnika Hrvatske, dr. Franju Tuđmana, 25 naja 1991. U januaru 1992. Patrijarh Pavle je papi pisao da je, time što je prvi priznao secesiju Hrvatske i Slovenije, kao šef crkve i države, “ dvostruko odgovoran pred Bogom i pred istorijom.” Tada je patrijarh Pavle papi rekao da je priznanjem secesije “ preuzeo i odgovornost za svaku suzu srbskog i hrvatskog deteta koje je u tragičnom ratu u dojučerašnjoj Jugoslaviji ostalo bez doma, bez detinjstva, a veoma često i bez oba roditelja. U jesen 1995. kad je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, papa se stavio na Klintonovu stranu, i zatražio da se objavi “ rat ratu“ (to jest bosanskim Srbima). Konačno, u jesen 1998., papa dolazi u Hrvatsku i na svečanoj misi, kojoj prisustvuje i Franjo Tuđman (koji je, zahvaljujući Miloševićevoj politici, organizovao izgon Srba iz Krajine, Like, Korduna, sa Banije, iz Zapadne Slavonije), proglašava Alojza Stepinca, vojnog vikara ustaške vojske, za “ blaženika“ i “ mučenika vere,“ čime Stepinac postaje državotvorni svetac Hrvatske - ono što je Sveti Sava za Srbe. Takvom papi je otišao Lavrentije, sa svojim sveštenicima, da traži blagoslov.  (Kasnije, 25 januara 2001. išao je opet u Rim, na “ molitvu za mir.“)

            Drhtala je od toga nebeska Srbija. Zadrhtao je Sveti Simeon, koga je otac Zavida krstio po pravoslavnom činu, ne priznajući prvo, pimokatoličko krštenje nad Nemanjom obavljeno; zadrhtao je Sveti Sava, koji je papine sledbenike zvao “ bogumilima,“ i trudio se da od njih ogradi srbsku zemlju, uvrštavajući u svoje “ zakonopravilo“ spis o latinskoj jeresi; zadrhtao je Sveti kralj Milutin, koji se protiv papista i unijata Mihaila Paleologa borio; zadrhtao je Sveti Visarion Saraj, od papista umučen u Rumuniji; zadrhtali su novomučenici vladike Petar, Platon, Sava i Dositej, sveštenici Đorđe i Branko sa starcem Vukašinom jasenovačkim, koji je arhijerejski sabor SPC kanonizovao 2000. godine kao pobijene od ustaša zbog vere pravoslavne i imena srbskopg, zadrhteli su i oni drugi, ne izbrojani, postradali od Stepinčevog duhovnog sina Ante Pavelića; zadrhtali su i sveti svetlosnici šabačko - valjevske eparhije, Vladika Nikolaj i Otac Justin; da, Vladika Nikolaj, koji je napisao službu “ Đerdan od merxana“ u slavu Srba od papinih križara pobijenih u 11 svetskom ratu, službu u kojoj kaže da su ustaše za svoju  “ revnost u zlu, dobro znanu svima,/pohvale dobili iz pakla i Rima;“ da, zadrhtao je i otac Justin Ćelijski, koji je u svojoj knjizi “ Pravoslavna Crkva i ekumenizam“ napisao da su tri najveća pada u istoriji roda ljudskog bili pad Adamov ( otpadanje od Boga), pad Judin  (izdaja Boga) i pad papin ( proglašavanje sebe, na 1 vatikanskom koncilu, Bogom - “nepogrešivim po pitanjima vere).“  Da li je neko osetio taj drhtaj Nebeske Srbije? Da li je neko zaplakao zbog tog užasa i jada? Teško. Malo je danas srca koja plaču Boga radi.

                        ŠTA DA SE RADI?

Zaista, šta? Ima li nade da se sva ta nesreća zaustavi? Ima. Svaki pravoslavni vernik dužan je da u borbi za Pravoslavlje učestvuje svim svojim bićem, jer je to osnova našeg spasenja. Prema tome, svaki vernik ( pre svega iz šabačko - vanjevske eparhije) treba da se moli Hristu da vladiki Lavrentiju, dobrog i dragog vladiku Lavrentija, prizove Sebi, Ljubavi koja je Istina, da bi vladika video da Hristos na zemlji ne može imati namesnike, i da je strašno da se episkop Svetosavske Crkve sa svojim sveštenstvom klanja “ namesniku Hristovom na zemlji.“ Svaki vernik treba da se moli Bogu i za sveštenike koji su se papi poklonili, da im Gospod daruje pokajanje pred Njim i pred Nebeskom Srbijom. I svako, svako, svako treba i može da piše episkopu Lavrentiju, i da ga moli, preklinje, da kumi i bogoradi, da on prestane sa svojim “ ekumenizmom,” koji nije ništa drugo do gaženje svetih kanona crkve Pravoslavne. Ne znači to da mi ne treba dobrosusedski da živimo sa rimokatolicima ili da, ne daj Bože, treba da ih mrzimo zbog njihove vere; ne znači to da s njima ne možemo da razgovaramo. Ali, moliti se sa njima, klanjati se papi - zar je to dostojno pravoslavnog Srbina? Zar je to put ka spasenju, i našem i njihovom? Zar papi koji je Stepinca u svetačnik uveo da se poklone Srbi, i to vladika sa sveštenicima? Osim toga, zar sa subotarima i pentakostalcima voditi  “dijaloge“ i praktično ih smatrati duhovno ravnopravnim sa pravoslavcima? O, treba moliti vladiku Lavrentija, treba kumiti i bogoraditi - da se vrati Vladiki Nikolaju i Ocu Justinu, da se vrati sebi i svojoj mladosti, da mu se opet radujemo kao kada je brao  “ cveće sa bosanskih planina.“ Nadamo se da će mu u tome pomoći i njegova sabraća - arjijereji, koji će ga takođe umoliti za taj povratak.

            Čitaoče, oprosti piscu ovih redova - od srca i srcem je pisao, i, pred Bogom svedoči - sa jednom jedinom željom: da ostanemo na putu Hrista, Boga našeg, i Svetog Save, sina Njegovog po blagodati!

 

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ