Kakva je budućnost ruske nacionalne manjine u Srbiji?

Da li imaju pravo Rusi koji žive na teritoriji Republike Srbije na formiranje svog nacionalnog saveta? U svakom slučaju, takav predlog dala je Asocijacija potomaka u Srbiji "Romanovi", sa sedištem u Novom Sadu. Predsednik asocijacije Jovan Ivanov sam je potomak jednog od ruskih emigranata koji su 20-ih godina prošlog veka pobegli od Oktobarske revolucije. Značajni njihov deo, kao što se zna, primio je srbski kralj Aleksandar Prvi Karađorđević.

- Moj deda je došao 1918. godine posle događanja u Rusiji. On je završio pravni fakultet u Moskvi 1916. godine. Zauzimao je značajan položaj u Srbiji. On je bio upravni i politički sekretar Drinske banovine. Kako je Kralj određivao on je išao po Srbiji i obavljao te razne državne funkcije. A 1941. godine, kad je počeo rat i kada su Titovi partizani ušli u Užice gde je živeo, oni su ga streljali zato što je bio beli Rus. Po pasošu Srbije mi smo srbski državljani, ali smo ruski potomci koji se osećaju Rusima. Sada po zakonu nacionalne manjine mogu ustvari, i država ih u tome podržava, da osvoju svoje nacionalne savete. I preko tih nacionalnih saveta manjine dobijaju sredstva od Srbije da razvijaju svoju kulturu i svoj jezik ovde. U Srbiji ima oko dvadesetak nacionalnih manjina koje su formirale svoje nacionalne savete i dobijaju sredstva od Srbije da razvijaju kulturu, jezike, sve što je značajno za nacionalnu manjinu. Jedino Rusi i Turci nemaju svoje nacionalne savete.

Ipak, postoji jedno vrlo bitno „ali“. Radi se o tome, kako nam je objasnio komitet za zaštitu ljudskih prava u vladi Republike Srbije, što Rusi po zakonu nemaju status nacionalne manjine. A to znači da oni nemaju pravo na formiranje nacionalnog saveta. Smatramo da ovde treba da se pogleda primer Kine. Kada su 20-ih godina 20. veka u Kinu bežali beli emigranti, pod komandom generala Čanga Džiolina bili su formirani čitavi ruski odredi. Rusi su učestvovali u patroliranju ulicama, umirivanju nereda, gušenju pobuna. Verna služba je pomogla da oni u Kini dobiju status nacionalne manjine.

Vrativši se Srbiji, treba primetiti da se odnosi sa Rusijom neprestano razvijaju i da se nalaze u usponu. Ovde Rusi ne osećaju sebe strancima, o čemu svedoče i reči samog Jovana Ivanova.

- U Novom Sadu ima, ne samo, ruskih potomaka. Ovde dolaze Rusi da žive. Ovde je centar Gaspromnjefta. Tako da svi Rusi ovde dolaze da žive i da rade u Gaspromnjeftu. Eto sad sam sreo jednu rusku porodicu. Oni su se doselili iz Nižnjeg Novgoroda. Oduševljeni Novim Sadom, ostali su ovde da žive i ide u školu. A sada će krenuti jedan razred na ruskom jeziku. Znači tu žele da vide Rusa, a ne da se nešto radi protiv Rusa.

To je posebno aktualno u kontekstu opisa objavljenog u ruskim novinama bukvalno ovih dana. Tamo se govorilo kako se Evropa oslobađa Rusa. Prema rečima mnogih od njih, sada na njih u evropskim zemljama gledaju popreko, i zato im je postalo neprijatno. Kao primer se navode takozvani „najruskiji“ gradovi kao što su Karlove Vari u Češkoj i Baden-Baden u Nemačkoj. Neki se čude: mi radimo u tim zemljama, plaćamo poreze, pomažemo državama da se razvijaju. U Srbiji, kao što vidimo, Rusi u svakom slučaju ostaju željeni gosti.

Grigorij Sokolov,