Avganistan – havarijski slučaj

Havarijskim slučajem, izražavajući se terminima iz leksikona osiguravajućeg biznisa, nazvao je Avganistan u svojoj knjizi koja je ovih dana izašla u Nemačkoj pisac i publicista Uve Kriger.

Prema poznatom pruskom vojnom teoretiku Karlu fon Klauzevicu, podseća Kriger, rat je akt nasilja čiji je cilj prinuditi protivnika na ispunjavanje volje pobednika. Ipak, na 13-godišnju vojnu kampanju u Avganistanu koja se ove godine završava povlačenjem trupa SAD i NATO-a, definicija Klauzevica može da se primeni samo vrlo nategnuto, primećuje Kriger. Kao prvo, piše autor, vojna dejstva u Avganistanu sve jedno će se nastaviti. Radi se o tome što gerilskih komandira, narkobarona, korumpiranih političara i potkupljivih vojnika tamo ima više nego dovoljno i danas. A ideja dostizanja nacionalne sloge nije ništa drugo do plod lažnog optimizma zapadnih političara.

Kao drugo, o kakvoj volji učesnika koalcije, koja je upala u islamsku zemlju sa oružjem u rukama posle terorističkih akata u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001. godine može biti govora? Da li je tada bilo reči o izgradnji „civilizovanog“ Avganistana sa ravnopravnošću žena i opštim obrazovanjem? Ili o pobedi nad terorizmom i njegovim islamističkim ovaploćenjem u liku Al-Kaide? A možda o dostupu prirodnim resursima zemlje i njenom zauzimanju kao ključnog mesta na centralnoazijskoj šahovskoj tabli? Tačnije, o istoj toj Velikoj igri koja je pokreneuta oko Avganistana još u 19. veku i na osnovu koje je Vašington u 21. veku računao da će uzeti ceo kolač za sebe, rukovodeći se principom: Pobednik uzima sve?

Rezime autora je kategoričan: avganistanski havarijski slučaj nije rezultat neke katastrofe, već rezultat lažne vojno-političke konstrukcije Zapada, od koje se šteta ne može nadoknaditi nikakvih osiguranjem. U vezi sa tim indikativno je zvučala nedavna izjava generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, koji je putovao u Avganistan. Alijansa, rekao je on, pozdravlja spremnost Rusije da učestvuje u stabilizaciji situacije u Avganistanu. Juče, kako je već saopšteno, ruski predsednik Vladimir Putin je izjavio da je Rusija spremna da u slučaju potrebe „podmetne rame“ avganistanskom narodu.

Indikativna je izjava Stoltenberga jer je izrečena u kontekstu ratobornih pretnji od strane alijanse na račun Rusije, koju su tamo iz ranga partnera prebacili u rang protivnika. Tako da teško da može da se govori o ublažavanju strogog antiruskog kursa vojnog bloka. Reči generalnog sekretara su izazvane pre onim složenim položajem u kojem su se danas našli Ameriknaci i njihovi saveznici u Avganistanu. Skoro 2 godine trajalo je cenkanje oko bilateralnog dogovora o bezbednosti između Vašoingtona i Kabula, bez čega bi bio nemoguć start nove, školske misije Odlučna podrška.

Glavni kamen spoticanja bila je tačka o sudskom imunitetu vojnika smanjenog američkog kontigenta, koji ostaje u Avgansitanu. Bivši predsednik Hamid Karzaj koga su iza leđa nazivali američkom marionetom, neočekivano se pobunio i nije potpisao dokument. Ali novi šef države Ašraf Gani Ahmadzaj koji je došao na vlast nije potpisao tekst sporazuma. To je učinio krajem septembra njegov savetnik, a sa američke strane ambasador SAD u Kabulu.

Evo mišljenja rukovodioca redakcije vojnih novosti agencije ITAR-TASS Viktora Litovkina.

- Produžetak prisustva Amerikanaca i NATO-a u Avganistanu može da im pomogne da se utvrde u tom regionu, kaže Litovkin. S jedne strane za nas to nije loše. Neka se talibani s njima obračunavaju na teritoriji Avganistana, a ne da gledaju na sever. A sa druge, prisustvo NATO-a i SAD pored granica ZND ne uliva optimizam. Ali mi ćemo izvesti odgovarajuće zaključke.

Prema mišljenju Litovkina, bez saradnje Zapada sa Rusijom teško da će avganistanski problem moći da se reši. Izgleda da tamo to takođe počinju da shvataju.

Oleg Severgin,