Kraj Južnog toka ili devet razloga zašto će Evropi biti loše

Posle izjave koju je predsednik Putin dao 1. decembra i u kojoj je on stavio tačku, verovatno finalnu, na projekat Južni tok, neki analitičari i zainteresovani političari su požurili da to proglase pobedom Evrope i ozbiljnim porazom ruske politike. Nama situacije izgleda suprotno.

Naravno, na usvojenu odluku uticala je sitaucija u ruskoj ekonomiji, pad kursa rublje, pad cena nafte, kao i poskupljenje projekta sa 10 na 30 milijardi dolara. Ali odustajanje od izgradnje gasovoda kojim bi ruski gas išao neposredno u Evropu zaobilazeći Ukrajinu, imaće z anas mnogo ozbiljnije posledice nego za Rusiju.

Nije slučajno Putinova izjava data za vreme njegove posete Turskoj, gde se sastajao sa turskim premijerom Erdoganom. U tom kontekstu postaje jasniji problem koji stoji pred njim. Formalno izjava ruske strane ne isključuje mogućnosti obnove projekta u slučaju da EU zauzme konstruktivniji stav. 8. decembra evropski komesar za pitanja energetskog saveza Maroš Ševčovič je pokušao da ublaži situaciju, izjavivši da projekat još može da bude realizovan. Ipak, prema našem mišljenju, to je malo verovatno. O čemu su se dogovorili u Ankari lideri dve zemlje? O stvaranju uslova koji će dovesti do dalje smanjenja uloge Evrope.

Prvo. Gasovod će preći preko dna Crnog mora, ali ne u Bugarsku, već u Tursku, pri tome njegov kapacitet će ostati isti – 63 milijardi kubnih metara, od kojih će 15 milijardi biti namenjeno Turskoj. Drugo. Isporuke Ankari odmah će se uvećati za 3 milijarde kubnih metara uz dodatnih 14 milijardi, koje ona već dobija preko gasovoda Plavi tok, izgrađenog ranije.

Treće. Turska takođe dobija popust od 6% na ranije važeće cene. Četvrto. Dve zemlje su se dogovorile da prošire bilateralnu tgrgovinu i da investiraju u prvom redu u poljoprivrednu proizvodnju, metalurgiju, laku idnustriju i sferu visokih tehnologija. I to bez obzira na anti-sankcije.

Peto. Bugarska svake godine gubi 500 miliona dolara koje bi mogla da dobije za tranzit gasa preko njene teritorije, kao i nova radna mesta koja je trebalo da budu otvorena u okviru projekta.

Šesto. Mađarska i Srbija, koje su takođe računale na ruski gas, sada će morati da traže alterantivne izvore snabdevanja. Mađarska takođe ne može da istupi u ulozi evropskog haba, koju je htela da odigra.

Sedmo. Italijanska kompanija Sajpem je izjavila da odustajanje od projekta za nju će značiti gubitak oko 2 milijarde dolara.

Osmo. Posle neuspeha projekta Nabuko, Evropa je ponovo počela da koketira saTurkmenojim, a uzimajući u obzir mogućnost ukidanja sankcija Iranu, računala je na iranski gas kao alternativu ruskom, dovoljnu za popunjavanje novog Transanadolijskog gasovoda. Udvajanjem kapaciteta Plavog toka varijante alternativnih gasovoda za Tursku će postati manje aktualne, pošto će potreba za njima nestati, a finansijski troškovi će postati neopravdani. U tom smislu može da se zaboravi na Tursku kao tranzitni koridor za dopremanje u Evropu gasa sa drugih tržišta (izuzev već aktivnog gasovoda kojim se transportuje azarbejdžanski gas).

Deveto. Naglo se menja uloga italijanskog koncertna ENI koji je u okviru Južnog toka bio centralna karika odnosa Evrope sa Gaspromom i vladom Rusije.

Ali to su samo posledice sa kojima treba imati posla već sada. Ako se ocenjuje naša politička budućnost s atačke gledišta kratkoročne i srednjoročne perspektive, mi ćemo se suočiti sa rastućim razočaranjem Mađarske i bugarske kojima je Evropa nametnula aktualnu situaciju. I što je najindikativnije: Turska, koja već odavno vodi sopstvenu politiku, sve manje usaglašenu sa politikom Evrope i Zapada u celini, biće sve samostalnija i sve manje će popuštati našim nagovorima. Ona ne samo da će se pretvoriti za Evropu u dodatni izvor energetske ucene, već će odustati i od svoje vekovne konfontacije sa Rusijom u korist prećutne saradnje sa njom, što ne može da nema geopolitičke posledice.

Sada, kada su evropski i prekookeanski mudraci postigli toliko blistave rezultate, oni verovatno mogu da budu istinski srećni.

Mario Somosa,