Šest operacija specijalaca GRU* izvan granica Rusije

*(GRU  - Glavnoe razvedыvatelьnoe upravlenie - Glavna obaveštajna služba Rusije)

Elitne vojne snage specijalne namene – specnaz GRU su od kraja 60-ih godina uspešno izvršile najkomplikovanije i, reklo bi se, nezamislive zadatke koje im je zadavala komanda. Sa nekih je skinut veo tajne.

1. Vijetnamski udarac

Prva veća prekogranična operacija specijalaca GRU izvršena je 1968. godine. Posle njenog sprovođenja svima je postalo jasno da se u redovima Sovjetskog Saveza pojavila moćna struktura, koja je u stanju da izvršava zadatke svake vrste, na svakoj tački planete.

U maju 1968. godine je grupa sovjetskih specijalnih jedinica GRU, koja je brojala najviše 10 ljudi, izvršila napad na tajni amerkički objekat, koji se nalazio na teritoriji Kambodže, na 30 kilometara od granice sa Vijetnamom. Tu bazu su Amerikanci koristili za ubacivanje svojih špijunskih jedinica u Vijetnam, kao i za upade usmerene na potragu za sopstvenim specijalnim  jedinicama i palim pilotima. Na prostoru kompleksa su uvek bila 2 laka helikoptera, do 10 transportnih, kao i 4 helikoptera „Kobra“, svi u neprekidnoj borbenoj pripravnosti. Meta napada su bili upravo ti helikopteri, koji su u to vreme imali jedinstveni sistem za navođenje i upravljanje raketama. Posle 25-minutnog napada, jedan helikopter „Kobra“ je bio prinuđen da odleti u Vijetnam, dok su ostali uništeni. Broj gubitaka u ljudstvu na američkoj strani je bio ispod 20 osoba. Da je operacija bila delo specijalnih jedinica Sovjetskog Saveza CIA je saznala tek nekoliko godina kasnije, usled curenja informacije iz KGB-a.

2. Vatreno krštenje

Operacija u Čehoslovačkoj iz 1968. godine je usledila odluci zemalja članica Varšavskog pakta da u tu zemlju pošalju trupe. Avion u kojem je leteo odred specijalnih jedinica je zatražio dozvolu za privremeno prizemljivanje na aerodrom prestonice zbog kvara na motoru. Sletevši, borci specnaza su za tren oka zauzeli aerodrom (prema podacima iz obelodanjenih arhiva generalštaba, cela operacija je trajala 9 minuta i 21 sekundu). Nakon izveštavanja o uspešnom zauzimanju aerodroma sovjetska komanda bez odlaganja šalje na aerodrom vazduhoplovnu diviziju u pomoć borcima specnaza. Pored toga, grupe specnaza koje su ranije pristigle u zemlju su preuzele kontrolu nad novinama, železnicom i telegrafom, potpuno neprimetno i efikasno. Posle zauzimanja kompleksa zgrada vlade, vladu Čehoslovačke su u Moskvu deportovale specijalne jedinice.

Jedan od učesnika tih događaja, potpukovnik Jurij Stružnjak, tamo početkom 90-ih se ovako prisećao tih dana:

„Zauzimanje aerodroma nije za nas bilo neka velika stvar. Prošli smo dobru obuku za to, bili smo dobro opremljeni, tako da nije bilo nikakvih suvišnih poteza. Više nas je brinulo kako će proći celokupna operacija „Dunav“ (operacija postavljanja upravljačkog režima u Čehoslovačkoj, lojalnog SSSR-u). A naš deo nas nimalo nije brinuo. Operacija je bila tako isplanirana, da praktični niko nije nastradao.“

Treba pomenuti, da je bivši nemački diverzant Oto Skorceni, isprativši razvoj situacije u Čehoslovačkoj, operaciju okarakterisao kao „izvanrednu“.

3. „Rambo“ iz Angole

Afrika na prelazu iz 70-ih u 80-te godine nije bila ništa manje značajna od, na primer, Vijetnama. Angola, zemlja o kojoj će biti reči niže, zauzimala je značajno mesto u „bici za vojne tajne“ toga vremena. Sve je krenulo vrlo jednostavno – sovjetski vojni ataše u Angoli je dobio naredbu da prati pojavu novih tipova oružja i tehnike u redovima protivnikâ. Vredno naoružanje, koje je vladina vojska uz pomoć sovjetskih vojnih specijalnih jedinica zaplenjivala od ustanikâ, odmah se slalo u Moskvu.

Većina lokalnog stanovništva bi odmah pomislila da se radi o američkom oružju, međutim, stvar je kudikamo interesantnija. Godine 1976,  tokom jedne bitke u reonu Dondo, na 200 kilometara od Luande, vladina vojska je zaplenila kineski tenk T-59. Sovjetski vojni specijalac, kapetan Vladimir Zajac je tada bio nagrađen medaljom „Za vojne zasluge“. Upravo je Vladimir Zajac lično uručio taj trofej specnazu GRU, koji su izvršavali operaciju njegovog transporta na teritoriju SSSR-a u sovjetskom desantnom brodu. Međutim, kineski tenk je bio samo sporedni  uspeh GRU-a. Pravi cilj operacije je bilo otkrivanje i oduzimanje ispravnog uzorka lakog protivvazduhoplovnog lansera raketa „Stinger“, koja se u Angoli pojavila mnogo pre nego što su ga dobili avganistanski mudžahedini. Istina, u tom poduhvatu „Stinger“ nije dobijen.

4. Sovjetski Bejrut, ili kako treba sa „Hezbolahom“

Na dan 30. septembra 1985. godine u Bejrutu su skoro istovremeno uhvaćena četiri saradnika ambasade SSSR-a. Auto, u kom su  se vozile diplomate, otet je praktično preko puta izlaza sa teritorije konzulata. Drugi auto sa diplomatama su blokirali pored bolnice „Trad“. Klasična šema napada – blokada automobila, fantomke na glavama, oružje, pucnjava i hitar nestanak sa lica mesta. Kidnaperi sovjetskih državljana su se oglasili prilično brzo. Uslovi za oslobađanje su bili sasvim neuobičajeni za ono vreme. Teroristi su zahtevali da Moskva izvrši uticaj na vladu Sirije u smeru obustavljanja sirijske vojne operacije protiv Libana, takođe, Moskva je morala da zatvori svoju ambasadu u Libanu. U slučaju neispunjenja zahteva, teroristi su pretili ubistvom svih sovjetskih diplomata. Važno je pomenuti da ni jedna od savezničkih zemalja – Iran, Jordan i Libija – nije pomogla SSSR-u u oslobađanju taoca, mada je za to postojala mogućnost. 

KGB je saznao da je operaciju kidnapovanja diplomata sprovodio najmoćniji odsek „Hezbolaha“, Munatahmat al Džihad al-slami, čije je postojanje držano u najstrožoj tajnosti, sa Imadom Mugnijahom na čelu. Ispostava KGB-a u Bejrutu je donela odluku da vrbuje najuži krug oko Mugnijaha i razradila je plan njegove likvidacije, za slučaj da sovjetski taoci budu pogubljeni. Ozbiljnost u svojoj nameri, teroristi su pokazali streljanjem jednog od diplomata, kojeg su iz nehata ranili pri kidnapovanju, zato je sovjetski specnaz morao brzo da dejstvuje.

Izvršenje zadatka je povereno tek oformljenoj grupi specnaza „Vimpel“. Kontrolu nad izvršavanjem operacije je imao general Jurij Ivanovič Drozdov. Dalja situacija se razvijala brzo. Na iznenađenje palestinaca, počeli su da nestaju najbliži saborci Mugnijaha, čoveka koji je pogubio ranjenog sovjetskog diplomatu.

Jedan za drugim su nestajali komandiri raznih libanskih specijalnih službi, više od desetorice. Posle tih nestanaka Mugnijah je dobio pismo, u kojem mu se predlagalo da sledeću žrtvu sam izabere, ako neće da oslobodi sovjetske taoce. Imad Mugnijah je shvatio da, ako su mogli poruku da mu dostave lično, na ruke, sledeća žrtva će biti on sam. Odmah sledećeg dana su bili oslobođeni sovjetski taoci, a opsada ambasade SSSR-a je prekinuta.

5. „Tadž-Beg“

Za razliku od specijalnih operacija na teritoriji Afrike i istočne Azije, o dogodovštinama specnaza GRU na teritoriji Avganistana ima malo više podataka. Početkom avganistanske kampanje se smatra veoma složenu operaciju, koja je imala za cilj likvidaciju šefa Afganistana, Hafizule Amina. Zajedno sa specnazom GRU u operaciji su učestvovale i jedinice „Grom“ i „Zenit“ – buduće grupe „A“ („Alfa“) i „V“ („Vimpel“). Pola godine pre juriša, sovjetska komanda je formirala 154. zasebni odred specijalne namene, ili kako su ga još zvali, „muslimanski bataljon“, u kom su bili pripadnici specnaza iz reda sovjetskih muslimana. Kad je o samom jurišu reč, čitava borba i čistka u Aminovom dvorcu „Tadž-Begu“ nije trajala više od 40 minuta. Borci GRU su izgubili samo 7 ljudi, bez obzira što je u Aminovim jedinicama bilo skoro četiri puta više ljudi, nego što je učestvovalo u jurišu na dvorac od strane boraca specnaza. Amin je bio ubijen. Operacija uspela.

6. Prvi „Stinger“

Zima je 1987. godine u Avganistanu bila u pravom smislu reči vrela. Grupa specnaza GRU pod komandom starijeg poručnika Vladimira Kovtuna došla je u posed ispravnog uzorka američkog lakog protivvazduhoplovnog lansera raketa „Stinger“, kojim su amerikanci velikodušno naoružali avganistanske mudžahedine. Ovakvo je sećanje samog Vladimira Kovtuna:

„ U toj borbi smo smakli nekih šesnaest ljudi. Prvo smo ih uočili iz vazduha, vozili su se na motociklima. Motocikli u Avganistanu su pravi pravcati duhovi. Brzo su jurili i počeli su da gađaju po nama. Dva puta su čak uspeli da opale iz „Stingera“, ali su omanuli. Za jednim od duhova sam pojurio ja sa još dvojicom, kad smo se iskrcali. Dobro je bio nagazio, ali mu je kontejner u rukama jako ograničavao brzinu. Mislio sam da nije dobra ideja da trčim za njim sve vreme, kleknuo sam na jedno koleno, duboko udahnio i izdahnuo i stigao ga je moj pucanj. Još pamtim tu neobičnu cev. Njega nismo pretresali, sva pažnja je bila na njoj. Dohvatih je, i trk nazad u vrtešku. Pilot je, bez obzira što smo se veče pre toga ljudski posvadili, radosno vikao „Valodja, Volodja! „Stinger“!!!“

Tako je sovjetska komanda dobila neuhvatljivi lanser, od kojeg su sovjetski piloti najviše strepeli.

U postsovjetskoj istoriji specnaz GRU je dao život još jednom odredu – snagama specijalnih operacija (SSO). Borcima iz te službe je povereno izvršavanje zadataka u bilo kom trenutku, na bilo kom delu zemaljske kugle, ali sva njihova aktivsnost je potpuno tajna, i nećemo skoro biti u prilici da govorimo o operacijama koje se danas izvršavaju