Antiruska raspoloženja u Istočnoj Evropi su mit

Čitajući zapadnu štampu čovek može steći pogrešan utisak o tome da je cela Centralna i Istočna Evropa raspoložena protiv Rusije.

Sporazumi koje su Ukrajina, Moldavija i Gruzija potpisale o pridruživanju EU obično se proglašavaju za „narodnu volju“ i „suverene odluke“. Činovnici Evropske unije (kao i američki) ističu da će Rusija od ovoga imati samo koristi, jer se evropska „zona blagostanja“ postepeno bliži njenim granicama. Da li je tako?

Ove razgovore smo već imali prilike da čujemo kad su Poljska, Češka i Mađarska ušle u NATO i EU. Rusiju su neki ubeđivali u to da će članstvo u NATO pomoći ne samo u jačanju bezbednosti ovih zemalja, već i poboljšanju njihovih odnosa s Rusijom.

U stvari, sve je bilo sasvim suprotno. Najistaknutiji primer su rusko-poljski odnosi koji su se bitno pogoršali od 1999. godine. I svaki put je inicijativu za njihovo pogoršavanje pokretala članica NATO i EU Poljska. Na primer, Rusija nikad nije podsticala poljsku opiziciju dok je Varšava na sve načine pozdravljala i podržavala „revolucionarne promene“ u Moskvi i Kijevu. Svako zaoštravanje u rusko-poljskim odnosima vodi samo ka njihovom daljem pogoršavanju.

„Eu je zona blagostanja i stabilnosti“ – to je još jedan mit. Dovoljno je setiti se finansijskog kolapsa u Grčkoj ili na Kipru.

U stvari, javno mnjenje u Centralnoj i Istočnoj Evropi je izuzetno polarizovano, ali štampa u EU i SAD na sve načine prećutkuju ove unutrašnje protivrečnosti. Ova trvenja su u Ukrajini izbila na površinu i zapadna štampa je požurila da građanski rat predstavi kao „rusku agresiju“.

Šta zapravo o „evrointegraciji“ govore istočnoevropski političari koji uživaju podršku naroda? Evo šta kaže Igor Dodon, lider Socijalističke partije Moldavije, koji je pobedio na poslednjim izborima: „Evrointegracija će u svom sadašnjem obliku dovesti do gubitka moldavske državnosti. Separatistički region Pridnjestrovja neće ući u Evropu kao ustalom, ni Gagauzija, druga etnička autonomija. A ni stanovnici severne Moldavije nimalo ne gore od želje da uđu u EU. Socijalistička partija je bez obzira na sjajne pokazatelje na izborima morala da ode u opoziciju. Razlog je jednostavan: posle burnih događaja 2009. godine kad je razjrena gomila prozapadnih „demonstranata“ osvojila zgradu skupštine, politiku Moldavije u potpunosti kontroliše Koalicija za evropske integracije.

U Gruziji koja je istovremeno s Moldavijom potpisala sporazum o pridruživanju, prozapadna administracija Mihaila Sakašvilija je bila primorana da napusti vlast zbog sramote. Samog Sakašvilija u rođenoj zemlji traže zbog mnogobrojnih zločina, uključujući nezakonito trošenje sredstava, korupciju i obračunavanje s političkim oponentima.

Ovo se odnosi na bivše sovjetske republike. Međutim, i u Centralnoj Evropi koja nikad nije bila deo SSSR odnosi prema „buldozerskoj diplomatiji“ Evropske unije su u najmanju ruku protivrečni.

Mađarski premijer Viktor Orban ne samo da je protiv antiruskih sankcija, već je aktivno osudio EU zbog sabotiranja gasovoda „Južni tok“. Da se EU nije umešala, „Južni tok“ bi isporučivao gas u Mađarsku, Srbiju, Italiju, i u druge zemlje najmanje razvijenog dela Evrope. Evropska unija se ponaša podjednako agresivno kao rani boljševici.

Januš Korvin-Mike (Janusz Korwin-Mikke), lider poljskih Novih desničara, nazvao je Evropsku komisiju „gomilom komunista koji preziru privatnu svojinu“. Uzgred rečeno, uspeh Korvina-Mikea na izborima za Evropski parlament poljska štampa je nazvala „potezom godine“.

Dok u Poljskoj sebi trezven pogled na Rusiju mogu da dozvole samo najhrabriji ljudi u opoziciji, u Srbiji kritika sankcija i podrška „Južnom toku“ – naprotiv, predstavljaju politički mejnstrim. Po izjavi premijera Aleksandra Vučića, Srbija neće prestati da podržava projekat bez obzira na ozbiljne spoljašnje pritiske.

Problem se sastoji u tome što ni EU, ni SAD, uprkos katastrofalnim posledicama „antiruske ekspanzije“, koja je već dovela do građanskog rata u Ukrajini, nemaju nameru da se odreknu svojih planova.

Dmitrij Babić,