Kinematografska umetnost: licem u lice sa Andrejem Končalovskim

Bele noći poštara Alekseja Trjapicina Končalovskog je prvi film koji je prikazan na ovogodišnjem Kustendorfu. Čuveni ruski sineasta nakon filma održao je radionicu. Iako se isprva ustezao da drži predavanje ili da objašnjava svoj film, Kočalovski je prisutnima ipak ponudio svoju viziju kinematografije. Njegov odnos sa učesnicima radionice bio je neposredan:

”Svi smo u istoj situaciji. Ja sam samo ovu priču (o poštaru iz zabačenog sela, prim. ur.) video pre vas…Ovo nije film. Ovo je kinematografija. Kinematografija je poput književnosti…Valja nam raditi na svakom kadru. Svaki kadar mora da ima značenje. Inače imamo dijareju slika. Svaki kadar mora da bude vredan.”

U nameri da objasni kako funkcioniše jezik filma, Končalovski je potom govorio o ”tuposti” kamere, prisetivši se misli Roberta Bresona da je kamera poput ”oka krave”. Prisutnima je proces sastavljanja priče iz slika ilustrovao primerom.

”Svaki kadar mora da nađe svoj par. Tek tada oba kadra dobijaju značenje…To je jezik kinematografije. To je ”spora hrana”…To je osluškivanje svog okruženja.”

Objašnjavajući kako i zašto se odlučio da snima film o običnim ljudima koji žive u zabačenom selu, Končalovski je ponudio primer čuvenog ruskog pisca komada.

”Ne postoje dosadni ljudi. Znate, Čehov je dosta pisao o dosadnim ljudima. Ali njegovi komadi su veoma interesantni za gledanje…Ovaj film želeo sam da napravim ni iz čega. Samo iz šapata…Želeo sam da publika napregne uši. Volim tišinu.”

Govoreći o svom iskustvu sa američkim producentima, Končalovski je primetio da su američki filmovi veoma glasni, zato što publika žvaće kokice i srče koka-kolu, dok producenti insistiraju da filmovi budu sve glasniji. Potom je istakao značaj kontemplacije.

”U našoj civilizaciji nema vremena za kontemplaciju. Kažu da je vreme novac. To je najgora maksima. Vreme nema cenu. Vreme je neprocenjivo. Kada vreme postane novac, gotovi smo.”

Končalovski je pričao i o lepoti i njenom uticaju na posmatrače.

”Mislim da je ponekad bolno videti lepotu. Lepota ljude čini tužnim. To je neka laka tuga. Tužni ste, a ne plačete.”

Konačno, Končalovski se prisetio anegdote o Albertu Ajnštajnu koji je rekao: ”Priroda priča u pola glasa. Ja imam velike uši”.