Donbas: Neispričani rat

Zašto u Italiji mesecima ne govore ni reči o ratu u Donbasu? Kako može da se ćuti kada masovno ginu ljudi? Novine su uvek bile odraz kolektivne savesti i savesti političara. Ako političari nemaju savesti, i novine ne vrše svoju funkciju koja se sastoji u tome da iznose proverene informacije. Ovo su reči Domenika Kuirika, specijalnog dopisnika lista "La Stampa", za vreme diskusije koju je organizovao radio Sputnjik.

Zajedno sa Domenikom Kuirikom u diskusiji je učestvovao i Elizeo Bartolazi, ekspert za pitanja geopolitike iz italijanskog Instituta za geopolitička istraživanja, koji je bio očevidac tragičnih događaja na istoku Ukrajine.

Elizeo, ti si mnogo puta bio u Donbasu, neposredno na liniji fronta. Kakav je to rat?

- Da, bio sam u Donbasu mnogo puta. I rat koji sam video užasan je, ma šta Kijev govorio o antiterorističkoj operaciji. Kada tamo dođeš, odmah se nađeš u epicentru konfrontacije strana, koje koriste teško naoružanje, tenkove, artiljeriju. Tamo su na sve strane rovovi i iskopani su za dug period. Ali pored bojevih dejstava ima i civila. Mi odlično znamo da ukrajinska artiljerija stalno gađa Donjeck, znamo i za posledice tih napada, za to da se uništavaju škole, bolnice, stambene četvrti.

Mesecima italijanska štampa nije ni reč pisala o tom konfliktu. Šta vi mislite, Kuiriko, zašto ćute o ratu koji besni na svega dva sata leta od Italije?

- To je je pre ne italijanski, već opšti evropski problem. To što se dešavalo u Istočnoj Ukrajini, još ranije na Krimu i sada se dešava u regionima o kojima govorimo, svedoči da Evropa nije efikasna i da nije u stanju da vodi jedinstvenu spoljnu politiku. Evropljani počinju da osežaju teškoće kada se problem od strogo ekonomskog pretvara u geopolitički, diplomatski i vojni. Meni deluje vrlo cinično želja da se ne primećuje ono što se dešava, kako se ne bi preuzimao na sebe teret rešavanja problema.

Posle klanice u redakciji Šarli Ebdo, u svetu se podigao talas solidarnosti sa žrtvama terorista, u Parizu je održana manifestacija u kojoj su učestvovali šefovi država. Ipak, povodom Donbasa, gde svakog dana gine na desetine ljudi, nikakve demonstracije se ne organizuju. Kuiriko, šta vi mislite, zašto? Zar tamo žive ljudi drugog reda?

- Po meni, stvari nažalost stoje upravo tako. Moram da priznam da zbog geografske bliskosti neki događaji nas brinu više od dugih. Dešava se emocionalna reakcija, sve ostalo počinje da se razmatra kao „obična“ ljudska tragedija. Treba reći ne samo da sve žrtve ginu bez krivice, već i da štampa ne vrši svoj glavni zadatak, tačnije ne usmerava kolektivni pogled tamo gde stradaju ljudi. Štampa je izbegla zadatak radi kojeg je stvarana. A pored odgovornosti štampe, treba govoriti o odgovornosti političara, i to mnogo ozbiljnijoj.

Ne sme se zaboravljati na ratove, o njima treba govoriti. Zahvaljujemo svim novinarima koji predstavljaju čitaocima verodostojne činjenice, rizikujući sopstvenim životom.

Tatjana Santi,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut