Povodom 85. godišnjice smrti Vladimira Vladimiroviča Majakovskpg, pesnika svetionika novog vremena

U Moskvi je štampan album-katalog stvaralačkog nasleđa Ljudmile Majakovski,  starije seste velikog pesnika

U   poemi „Oblak u pantalonama“  (Oblako v štanah),  tom stihovnom manifestu futurizma,  budući najveći pesnik sovjetske epohe,  Vladimir Vladimirovič Majakovski (1893-1930), ovekovečio je u distihu svoje   dve sestre,  Ljudmilu i Olju,   tako da su postale najslavnije  sestre nekog pesnika u istoriji književnosti:

„Kažite sestarma,  Ljudmili i Olji / on ne zna gde da se dene /“.

Naš   odavno proslavljeni bard, Matija Bećković,  u mladosti ranoj, kao mlad poeta,  menjao je razne preobuke,  pa je i futurističku jedne sezone probao, i iz ljubavi, da li prema poeziji Vladimira Vladimiroviča,  ili njegovim sestarma,  kao lirskim junakinjama,  naravno,  svojim kćerkama blizankinjama nedenuo imena Ljudmila i Olja.

Portret pesnikove sestre Ljudmile

Pametna,  zagonetna,  tajanstvena, ona nas  pronicljivo posmatra sa korica  svoje knjige. Žanr ove publikacije je odredio sam sastavljač  A. P. Aksjekin: to je album-katalog  stvaralačkog nasleđa starije sestre velikog pesnika - Ljudmile Majakovski.

Učenica Stroganovki, sliakarka tekstila,  ona je 40 godina rukovodila složenim aerografičkim odeljnjem „Trogorne manufakture“  i „Crvene ruže“.

U opremi knjige zadržan je stil starinskih  albuma.

Žena jakog karaktera,  tananog ukusa,  obdarena i maštovita

To su bili teški poslovi koje su i muškarci jedva savladavali.  Ali su ih poverili jednoj ženi,  talentovanoj,  prekrasno obrazovanoj, punoj volje i entuzijzma,  Ljudmili Majakvski,  koju su pored jakog karaktera krasili tanani ukus,  obdarenost,   i bogata mašta.

Zanimljivo je posmatrati  grupne fotogratfije 30-ih godina na kojima je među „sto muškaraca“ samo jedna žena.

Ona, Ljudmila Majakovski.

Izlagane u Parizu 1925. na Međunrodnoj izložbi dekorativno-primenjene umetnosti,  njene su oslkiane tkanine privlačaile veliku pažnju posetilaca. Na toj izložbi publiku su zadivile i reklame Majakovskog i Rodčenka  za koje su nagrađeni medaljama.

Bogatstvo muzeja Majakovskog

U predgovoru knjige Svetlana E.  Stražnjeva  zhavaljuje sudbini što je sav domaći arhiv Majakovskog zaveštala  muzeju.

A on sadrži 15 hiljada jedinica među kojima su još nepublikovana Volođina pisma i beleške. Napisana na brzinu,  ona su vrlo kratka,  ali svaki redak odiše srdačnošću, ljubavju i toplinom. 

Sav Ljudmilin život je protekao u žrtvovanju za  porodicu

Ceo Ljudmilin život je protekao kao  požrtvovano služenje  porodici.

Posle tragične smrti oca,  Vladimira Konstantinoviča, sva porodica-majka i troje dece je  ostala bez sredstava za život. Ljudmila je bila najstarija. Njeni postupci,  njeni prioriteti su odredili sudbinu porodice.

Oni više nisu ostali u Gruziji,  nego su  prešli u Moskvu, potucaju se po tuđim stanovima,  uče,  zarađuju po koji groš za preživljavanje.

Ali nikad ne napuštaju viskoe principe,  dostojanstvo i moralne standarde koje su postavili njihov otac i majka im,  Aleksandra Aleksijevna.

Ljubav sahranjena u očevom grobu

Od voljenih muškaraca Ljudmila nije tražila sažalejnje nego blagorodan zajednički žvot  i razumevanje.

Zadivljuje sam stil  pripovedanja,  čak ritimički postrojene rečenice,  svojstvene klasičnim  romanima.

U knjizi A. P. Aksjenkina  se navode nekoliko pisama Borisu Gluškovskom, pevaču,  operskom umetniku koja mu je pisala iz Gruzije u Peterburg.  Svoje  poslednje nežno pismo napsala mu je      uoči njegove  ženidbe sa drugom izabranicom:

„Orpostite mi sva   dečja maštanja  moja,    slepo detinje  verovanje u ljude,  neka sve bude sahranjeno u očevom grobu u Kutaisi.

Ja sam dala reč na očevom grobu.  Jer je inače i sve sahranjeno ovde:i ljubav sama,  bezgranična,  slepa ljubv tatina prema meni,  i ovakva ljubav moja prema Vama. Dobro ste čuli:sahranjeno!“ (1906,  u 22.  godini života).

Sve sama razočaranja

Doživeće ona još ljubavi i razočaranja. Tako 24. avgusta 1929.  po povrstku iz Sočija sa letovanja , Ljudmila  uoči svog 45. rođendana zapisuje u svoj dnevnik:

„... ja sam tako usamljena,  nemam ni prijatelja ni voljenog čoveka. Što sam ih  više  volela,   oni su sve manje voleli mene. Od te borbe i iščekivanja sam se umorila. Želim  mir u duši bez bola i uvreda.“

Veliku radost  Ljudmili Vladimirovnoj  donela su joj predavanja koja je držala na Umetničkoj akademiji   ko i rad na pripremanju za publikovanje sabranih dela svoga brata,  Vladimira.

Evropska afirmacija stigla tek posle smrti

U muzeju Majaskvskog na Lubjanskom prelazu otvorena je značajna ekspozicija posvećena pesnikovoj starijoj  sestri ,  na kojoj se posetioci dive prelepim  tkaninama koje su izatkane i oslikane  po njenim nacrtima. Upravnica muzeja Svetlana  E.  Strežnjova piše:

„Evropsku afirmaciju je stigla   tek  posle smrti  kad su  na izložbama u Oksofordu i u Italiji prvi put bili predstavjeni crteži  tkanina  iz njene lične kolekcije.

Izložbe su i Italiji održane 1987.   u Rimu,  Firenci,  Pezaru i Turinu, a Italjani su  tu izložbu nazvali „Odežda revilucije“.

Slavni modni kreator Đorđo Armani  od svih materijala je zapazio  kolekciju tkanina  Ljudmile Vladimirovne. 

U Americi  je izašla knjiga- katalog „Žena ruske avangarde“ na kojoj se nalazi njen portret.

Obratite pažnju: na izložbi je Ljudmilin portret,  akvarel  Majakovskog  iz 1911. Artističan,  pravi   avangardni portret.  


Branko Rakočević