U čast 29. arila, Međunarodnog (Svetskog) dana plesa

Otkako je 1990.  godine,  tada mladi pozorišni stvaralac  i  tragaalc za novim teatarskim izrazom,  Miroslav Benka, na scenu svog pozorišta VHV u kome je dugo godina bio angažovan kao redietlj  i kreator  total-dizajna,   postavio    svoju prvu koreo-maštariju  po sopstevnom scenariju  S.O.S (Spasite naše  duše),  koja ga je proslavila na uglednim pozorišnim festivalima u zemlji  i inostranstvu (Srajevo,  Ljubljana,  Beograd,  Oslo,  Helsinki…), Stara Pazova je postala jedan od najrespektibilnijij centara koreo-drame  na ovom prostoru. 

Sam Benka će u okviru ciklusa „Hleba i igara“ u  dramskom ateljeu koji je sam osnovao   (Art Centar  Hleba  i igara) sa glumcima uglavnom  iz VHV,  ostvariti pet koreodramskih projekata  koji su mu doneli  značajan interancionalni uspeh (prva mesta na međunardonim festivalima u Teheranu i Kairu). 

Jedan od  njegovih najboljih igrača,  Mirosalv Kožik,  u  saradnji sa kompozitorom  Miroslavom Bakoom,  u poslednje nekolike godine u produkciji VHV  postavio je po vlastitom scenariju dva značajna koreodramska ostvarenja „Poroci čovečanstva“ (2011) I „Vavilon“ (2013),   a trilogiju završava  koreoprojektom „Ad finitum” čija se premiejra očekuje krajem maja.

Kožekova predsatva „Vavailon“  je doživela preko 30 repriza od kojih 20 izvedeo na pozorišnim festivalima u zemlji  i inostranstvu,  15 puta proglašavana za najbolje ostvavrenje,  pa    „Vavilon“  prati slogan „Najbolji u  11  država.  Stvarno  najbolji!“.

Ali to nije sve. 

Da je  Stara Pazova zaista   centar  koreodramskog stavarlaštva u okruženju,  potvrđuje   i koreo igra   „Težina krune“ koju je u dramskoj sekciji Staropazpvačke  gimanzije  realizoala  maturantkinja  Jelena Vuškovac,  inače  stalna članica Kožekove igračke trupe. 

„Težina krune“ je na  nedavno održanom Festivalu dramskih amatera Srema u Irigu dobila diplomu za najbolju kostimogarfiju i upućena  na  Susret  mladih dramskih stvaralaca  Vojvodine  koji se održava u Kruščiću.

Danas,  u čast,  29. aprila,  međunarodnog Dana plesa,  donosimo  osvrte na  koreo projekte  „Na krilima snova“ Miroslava Benke i „Vavilon“ Miroslava Kožika  i Miroslava Bakoa,  oba realozovana u Staroj Pazovi,  koja je zahvaljujući njima dvojici i postal ozbiljan stavarčaki centar  koreodramskog istarživanja  u  okruženju.

Njima dajemo spomen ovu.

BENKIN  TEATAR POKRETA KAO POZORIŠTE VIZUELENOG AKTIVIZMA 

Pozorište „organskog  ćutanja“ ili koncetracija izražajnosti  tela čovekovog

(Osvrt na koreo dramu,  auotorski projekat Miroslava Benke „Na krilima snova” u produkci njegovog „Art centra“)

Kao fabularni prosede  svoje,  već pete po redu scenske igre pokreta (ukoliko se može govoiti o bilo kakvoj fabualrnoj liniji)  naslovljene „Na krilima snova“, premijerno izvedene u  dvorani  Gradskog pozorišta u Saroj Pazovi,  Mirosalv Benka (Ašanja,  1956. ) je uzeo jedan lirski pasaž iz svog snoviđenja,  koji autor predočava gledaocu u  katalogu,  pretežno štamnpanom na engleskom,  a samo dleimično na srbskom i nezantno na slovačkom jeziku.

Šta je sanjao režiser u mladosti i šta mu se potom dogodilo

„Sanjao sam“,  uvodi Benka,  scenaristra,  režiser i autor total dizajna,  gledaoca u svoj novi koreodramski  projekat,  „kako se  u osvit jednog letnjeg jutra,  grupa mladih  ljudi,  posle avionske kataklizme   našla u na pustom ostrvu usred Pacifika:licem u lice sa surovom  neosetljivošću života. “

Tako su     gledaoci  sa programa predstave u  ruci saznali šta je autor  projekta, Benka, sanjao,  a mogli su  se osvedočiti šta se njegovoj trupi od dva igračka para plus jedn slepac i harmonikaš iujedno i dečak koji ga vodi,  događalo preciznih 55 minuta  na sceni koja je bila preuređena  u teren za takmičenje u parternoj gimnastici. 

Eksplozija kao oglašavanje NATO bombi koje su  se često čule u ovom kraju

Najpre su gledaoci dobrano zadrhatali od eksplozije  koja  po inteizitetu nije bila znanto slabija od „oglšavanja“ NATO bombi koje su često čule u  ovom kraju uz sam Batajnički aerodrom  u varljivo proleće te,  sad na sreću daleke,   i još na veću sreću,  sve dalje i dalje  1999.  godine.

Benkino priklonjenje procesu koji vodi totalnom teatru

Benka se još pre dvadesetak godina priklonio onom postdramskom procesu koji vodi totalnom teatru  izabravši slobodan pokret glumčevog tela kao sveobuhvtan i iskren scenski izraz. Još 1990. godine kad je radio na svojoj prvoj koreo drami „S.O.S“ sa čudesnim nadarenim  igračem  Zdenkom  Kožikom,  molerom po profesiji  predstavi koja mu je donela  slavu na

MESS-u (1991. ), a kasnije izvedenoj na gostovanjima u Norveškoj i Finskoij,  zatim  na Bitefu, Benka je svoju pozorišnu estetiku počeo da gradi na činjenici da je ljudsko  telo kodirano i da je potrebno mnogo raznih tehnika da se oslobodi,  ali je ono istovremeno i jedna istina.

Koreodramska trilogija „Hleba i igara“

U koreodramskoj  trilogiji koju je pod naslovom „Hleba i igara“,   kako se zvala prva i najbolja predstava  u njoj  realizovana 2006.  i uspešno prikazana na međunardnim festivalima u Teheranu i Kairu na kojima je osvajala najviše nagrade,  Benka u svojoj rediteljskoj koncepciji ostvaruje dva paralelna principa: prvi po kojemu se dramski proces odigrava  među telima,  a drugi,  postdramski-na telima. 

Kretanje na sceni je disanje

Pošto je Benka  u celokupnom svom neverbalnom reditejskom opusu  koji  pored prve predstave pokreta  „S.O.S”,  trilogija „Hleba i igara“ i    premijere (30. 10.  2010)  „Na krilima snova“, anagažoavo isključivo glumce i plesače iz Slovačkog amaterskoh pozorišta VHV iz Stare Pazove,  sa manje ili više scenskog  iskustva i talenta,  prvo čemu ih je naučio bilo je: kretanje na sceni je disanje.

Disanje vremena i prostora  koje odražava život i emituje ga

Bez pravilnog disanja  kretanje je uobičajeno,  a ne umetničko,  ne scensko.

To disanje je ustavri disanje vremena  i prostora,  ono odražava život  i emituje ga.
Međutim,  njegovi plesači,  što je posebno došlo do izražaja u predstavi „Na krlima snova“ u kojoj su   plesači neretko svoje  plesne  pokrete svodili na gimanstičke akrobacije na pozornici kao prostoru za partnersku gimanstiku. 

Pokret je često presudan kao aranžer pogrešnog tumačenja

Pokret je često   presudan  kao aranžer pogrešnog tumačenja.

Dešavalo se da  plesači u nedeogled ponavljaju usvojenu koreografsku rečenicu pa se njihov ples približavao sletskoj vežbi, što sigurno nije bio rediteljski cilj.

Telo  najbolje ume da oseti tišinu

Za razliku od iskutva u prethodnim  svojime četirma  predstavama  neverbalnog teatra u kojima je makar u obrisima bila očuvana dramatrugija,  ona je u sinoćnoj premijeri potpuno iščilela,  a  umesto nje nastao je novi scenski organizam: autodramaturgije tela. Koje najbolje ume da oseti tišinu.

Ako je filosofija nauka o slobodi mišljenja, onda je teatar pokreta pozorišzte slobode tela

Benka je u toj predstavi najkompletnije i najdoslednije ostavrio svojhu ideju: ukoliko je filosofija nauka o slobodi mišljenja,  onda je teatar pokreta pozorište  slobode tela.

Istraživanje slobode pokreta tela u dvama igračkim  parovima (Tea Balej i Miroslav Kožik,  odnosno Adrea Stanišić i Milan Mutić) upućivalo na utisak da ovi skladni,  elastični   i do virtuoznosti u pojednim numerama uzdgitnuti plesači kroz fizičku radnju na sceni ne samo što su  savaladali fizičku radnju kretanja  tela, nego su u zntnoj meri uspevali da otkriju energetski omotač svojih tela i da ga  u igračkom zanosu emituju do gledalaca,  kao sigurni vladaoci energije sedam slojeva.

Sistem atrakcije zavođenja kao transfer ljubavi

U ovoj  predstavi  više nego u prehodnim iz  svog neverbalnog kruga,  Benka je primenjivao sistem atrakcije zavođenja kao transfer ljubavi što je otvorilo  krug  zavođenja:
lider,  (reditelj) - glumac; glumac,  odnosno plesač –glumac; plesač,  odnosno glumac –reditelj.

U ovoj koreo-igri  telo kao plesačev,  odnosno glumčev teatarski izraz služilo je kao metod,  vid, alegorijskog simboličnog istraživanja kroz proces rada na sebi, uzdižući se tako u neverbalnoj komunikaciji do univezalnog ljudskog jezika.

Oslanjanje na ritualnu strukturu

Benka se često  u ranijim koreo postavkama,  posebno u „Predelu oslikanom injem“ (koprodukcija Art centar „Hleba i igara“ i „Madlenijanum”  iz Zemuna,  2008. )  oslanjao na ritualnu strukturu čija je osnovna ideja dovodila do transcendentnosti.

I u najnovijoj koreo-igri naslućivala se,  ali ne kao ranije izražjana,  funkcija rituala da igrom ljudskog tela u pokretu povezuje spoljašnji i unutrašnji svet, makro sa ministrukturom.

Ako istinski hoćete da  osetitite  pokret i igru,  onda potpuno zaboravite sve o igri,  poručivao je reditelj svom igračkom ansamblu,  uveren da transmedijalni postupak u istraživanju kroz neverbalni proces može pomeriti granice pozorišne estetike.

Vizuelizacija „svega postojećeg”

Od svog prvog uspešnog rada sa pozorišnim amaterima pre  više od tri decenije u simbolsitilkom predstavi   rađenoj po dramatizovanoj priči  slovačkog pisca Mila Urbana, „Magla u svitanje“,  Mirosalv Benka,  koji je u međuvrenu završio dva fakulteta,  glumu na Akademiji umentosti u Novom Sadu  i režiju na Fakultetu umetnosti u Beogradu, je u svim svojim scenskim postavkama unapređivao   i proširivao vizuelizaciju „svega postojećeg” primenjujući istovremeno govor tela  kao simbolistički jezik,  uveren da on jedino može dovesti do koletivno nesvesnog,  ali koji ostavlja i veliki prostor za greške.

Taj prostor za greške  nije  ništa izgubio od svog obima ni  posle premijere „Na krilima snova“.  Posle koje nisu smanjene dileme odnosa savremenog teatarskog izraza  čija je moć da odgovori izazovima  duhu modernog vremena u XXI veku,  i pozorišta.

Ostaje jedna upitanost više prema materijalnom telesnom,  kao osnovnom komunicijskom sredstvu u Benkiniom postupku istraživanja teatra. 

Da li je zaista glumčevo-plesačevo  telo bez reči, kombinaciji strujanja tridesetak glasova,  - uz sadejstvo  igre    i muzike,  zaista dovoljno  da izrazi sve najdudbje impulse i stanja kojima je obuzet glumac-plesač na sceni?

Odgovor nismo dobili,  ma koliko se Benka trudio da prikaže ljudsko telo  kao i svaki drugi kulturološki fenomen,  istrorisjki i sociološki determinisan. 

Produkcija: Art centar „Hleba i igara“ (Art Center Bread and Plays)  Stara Pazova,  sezona 2010/ 011,  premijera izvedena  30. X 2010.  Pored navedenih plesača igrali: Slavojub Aleksić (Čovek sa harmonikom) i  Aleksandar Domonji (dete).  Pomoćnik scenografa  akademski slikar,  prof. mr Jozef Klaćik,  a pomoćnik kostimografa  prof.  Jelena Zlatković. Projekat su finansirali:

Ministarstvo kulture Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu Vojvodine,  Ministartvo kulture Slovačke Republike i opština Stara Pazova.

 

Branko Rakočević