Patrijarh Kiril: Život se polaže za najbolje

«Kad su u Drugom svetskom ratu za domovinu ginuli i vojnici, i mirni žitelji, oni nisu život polagali samo za zemlju, za vodu, za vazduh i za drveće. I nisu polagali svoj život za fabrike, zavode ili mostove, jer su i fabrike, i zavode, i mostove, i naši partizani i naša vojska lako minirali prilikom povlačenja, kad je trebalo osujetiti neprijatelja u njegovom efikasnom delovanju,» - istakao je Njegova Svetost patrijarh Kiril u svojoj propovedi posle liturgije u hramu Novomučenika i ispovednika ruskih na Butovskom poligonu.

«Šta je onda domovina? Ljudi su domovinu shvatali kao veliku svetinju i zato su bili spremni da daju svoj život za nju. Domovinu su pre svega doživljavali kao mesto ovenčano sećanjem na rođake i pretke koji su vekovima živeli u njoj, i kao drugo, kao mesto na kojem je formirana nacija, tačnije, ono najbolje što je svojstveno ovoj naciji, jer se onome što je rđavo ljudi ne klanjaju i ne polažu život za ono što je loše. Život se polaže za najbolje. A najbolje je bilo ono što je živelo u srcima branilaca naše zemlje, čak i onih koji nisu držali oružje u rukama, ali su na svaki način pomagali da se dođe do pobede, znajući da upravo na ovom mestu, bez obzira na ogromne nedaće, progone Crkve i represije, postoji nešto uzvišeno i sveto. U srcima i umovima ljudi postojala je izvesna dominanta radi koje su bili spremni da daju i svoj život. A pošto se ova dominanta ne može opipati, to znači da ona ne pripada fizičkom, već duhovnom svetu.»

«Savremenim jezikom ovaj fenomen često pokušavamo da opišemo kao izvestan sistem vrednosti. Ove reči sigurno nisu dovoljne, zato što niko ne bi dao svoj život za neki veštački sistem vrednosti. Ljudi su ga polagali upravo za onu nevidljivu i neopipljivu duhovnu snagu, za duhovnu srž narodnog života, kad su ljudima na pomen reči «domovina» navirale suze na oči, i pored toga što su shvatali da je u životu domovine bilo mnogo toga teškog, pa čak i nakaznog. U tom smislu se podvig onih koji su poginuli u ratu braneći otadžbinu i podvig onih koji su u mirno vreme ginuli za istu onu duhovnu srž života našeg naroda, spaja u jednu celinu. To je izvestan zajednički podvig i možda bez jednog ne bi bilo ni drugog. Da su se novomučenici i ispovednici odrekli vere, Hrista i Crkve, da su stali u redove hulitelja, možda narod ne bi imao dovoljno duhovne snage da se suprotstavi neprijatelju. Zato se s religiozne tačke gledišta život koji je dat za domovinu, upravo za onu duhovnu srž, i podvig novomučenika, spajaju u veliku žrtvu Bogu, koja je prineta za spasenje naše otadžbine,» - istakao je patrijarh.

Sa ruskog Marina Todić