Ima li sistema u političkom sistemu?

Zahtevi za reformom političkog sistema u Srbiji nisu ništa novo. Oni su se pojavljivali i nametali kao nužnost već dugi niz godina, a svoju kulminaciju doživeli su pre nekoliko nedelja kada je Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine, najavila formiranje Akcione grupe za reformu političkog sistema.

Ova grupa sastala se prvi put 20. maja. Svi predstavnici poslaničkih grupa izrazili su spremnost za reformu političkog sistema, dok su mediji počeli da spekulišu šta reforma političkog sistema podrazumeva.

Preambula

Mediji su reformu političkog sistema uglavnom shvatili kao promenu Ustava, i pre svega, njegove preambule koja određuje Kosovo i Metohiju kao neotuđivi deo Srbije. Prembula je, čini se, trn u oku određenih grupa za koje je južna srbska pokrajina „balast“ na putu ka „evroatlantskim integracijama“.

Političari, okupljeni na sednici Akcione grupe, pak reformu političkog sistema shvatili su mnogo šire. Iz njihovih izjava videlo se da pod reformom političkog sistema ne podrazumevaju samo promenu Ustava (Preambulu niko od njih nije pomenuo), već i promenu skupa osnovnih zakona i reformu određenih procesa koji određuju politički život.

Jedan od takvih, najčešće pominjanih zakona, je izborni zakon. Ovo je bio, možda, prvi put u novijoj srbskoj istoriji, da su političari pokazali više znanja i razumevanja za posao koji ih očekuje, što i ne bi trebalo da čudi.

Tabloidizirana srbska javnost žudi isključivo za senzacijom. Jedna takva senzacija bila bi promena Preambule. Međutim, niko od političkih prvaka nije bio toliko naivan da politički sistem države svede samo na promenu jednog dela Ustava.

Kako vođa kaže

Ono što ohrabruje, osim opšte saglasnosti za potrebom reforme političkog sistema, jeste i volja parlamentarnih političkih partija da u proces dijaloga uključe i vanparlamentarne stranke, naučne institucije, nezavisne intelektualce, kako bi se dobila saglasnost što šire političke javnosti.

Poziv Zorana Babića, šefa poslaničke grupe vladajućih naprednjaka, da svi akteri u dijalogu „amputiraju sujetu“, ohrabruje javnost u zemlji u kojoj je do sada mišljenje vladajuće stranke ili njenog vođe bilo dovedeno na nivo zakona.

Gubitnici od tranzicije do tranzicije

Potreba za reformom političkog sistema postoji u Srbiji jako dugo. Kada pogledamo unazad, možemo videti da je srbski narod u 20. veku prošao kroz nekoliko političkih i ekonomskih tranzicija i da je u svakoj većina građana bila na gubitničkoj strani, bez obzira na žrtve i pobede u ratovima koje su nekim od tih tranzicija prethodile.

Prva takva tranzicija desila se posle Prvog svetskog rata, kada se srbska država utopila u veću, jugoslovensku. Druga, manja, posle uvođenja diktature kralja Aleksandra. Treća, koja će ostaviti najveće posledice po srbski narod, bila je tranzicija posle Drugog svetskog rata, a od pada komunizma čini se da srbski narod živi u stalnoj tranziciji.

Svaka od ovih tranzicija bila je i jedna izgubljena prilika da se uspostavi relativno stabilan poredak, otporan na promene iz okoline, sa kojim će biti saglasna većina građana.

Berlinski zid u glavama

Ipak, kraj prošlog veka čini se fatalnim po broju izgubljenih prilika.

Jasno se sećam kako je, u vreme pada Berlinskog zida, tadašnji predsednik Predsedništva CK SK Srbije, pokojni Bogdan Trifunović grmeo sa govornice kako je za Srbiju neprihvatljiv višepartijski sistem. To je govorio u vreme kada su se u svim istočnoevropskim zemljama organizovali okrugli stolovi upravo radi reforme političkih sistema.

Umišljeni i autoritarni režim Slobodana Miloševića nikada nije pristajao na dijalog, osim kada je bio priteran uza zid. Dijalog bi trajao dok se vladajuća oligarhija ne bi pregrupisala i ojačala, dok ne bi našla pogodnu osobu sa kojm bi sklopila savez u cilju očuvanja vlasti. Tako je bilo i sa dijalogom 1992. i sa dijalogom 1997. godine.

Novi milenijum — stara priča

Druga fatalna izgubljena prilika bila je ona posle 5. oktobra. Oktobar 2000. godine bio je nulta tačka sa koje se moglo početi sve iz početka, pa i uspostaviti novi politički sistem.

Međutim, zahvaljujući uplivu organizovanog kriminala u sve pore nove vlasti, ova prilika je propuštena. Međunarodna zajednica, takođe, barem onaj njen deo koji podržava nezavisnost Kosova, takođe je neblagonaklono gledao na svaku reformu u Srbiji, iz koje bi ona izašla jača i moćnija.

Zato je i uspostavljen režim u kome su svu političku moć imale političke partije bez ideologije i programa. Koncentrisana politička moć u rukama pojedinaca iz partija nužno je vodila korupciji i urušavanju ekonomskog sistema zemlje, samovlasti i nebrizi za osnovne vrednosti na kojima počiva jedno društvo.

Srbija — država inercije

Zato je ovaj pokušaj, 15 godina posle 5. oktobra, poslednja šansa za Srbiju.

Građani Srbije umorili su se od obećanja raznih političkih režima o boljitku u daljoj budućnosti. Proces reforme političkog sistema biće, zasigurno, dug i mučan, ali najvažnije je u njemu istrajati, ne donositi ishitrene odluke i podesiti ga tako da bude otporan na promene na način da ih inkorporira u sebe.

Zato je važno da u procesu dijaloga učestvuju svi akteri, od političkih partija do građana, jer politički sistem tiče se svih.

Iako nije nulti momenat, ovo je momenat kada Srbija nema politički sistem. Ponekad se stiče utisak da je Srbija država po inerciji, samo zato što je okružena drugim državama. To stanje se mora promeniti što pre.

Nikola Joksimović,