Kusturica na Klobuku nastavio snimanje filma: Dok sam živ gradiću i radiću i snimaću filmove

U živopisnim predelima sela Klobuk iznad Trebinja, Emir Kusturica nastavio je danas snimanje filma „Na mlečnom putu“. Redovi koji slede zabeleženi su jula prošle godine, upravo na Klobuku, u pauzi snimanja, kada nam je Kusturica govorio o prošlosti, budućnosti, svojim planovima, o tome kako ima pregršet ideja za nove poduhvate…

Sad snimate film, čas ste na gradilištu, čas iza kamere, čas ispred kamere… Režiser a graditelj gradova! Gde se bolje snalazite, gde Vam je teže, lakše...

– Snimati film užasno je teško. Jer, to je konstrukcija u kojoj znanje i emocije moraju da budu udruženi. A to je danas razdvojeno jer se ideja o čoveku promenila još s početka 20 veka. I kada danas čitate Dostojevskog, kada govorite od dobroti i lepoti, kao da se prisećate nekih bajki iz prošlosti, koliko se to dramatično izmenilo. Ipak, u osnovi tih dveju delatnosti, građevinarstva i arhitekture sa jedne, i filma sa druge strane, postoji jedan zajednički imenitelj koji mi omogućuje da lako preskačem sa jedne na drugu stranu.

A to je…

– A to je da film, kao i svaka druga umetnička organska celima ima i svoj podrum, i svoje prizemlje, i svoje balkone, spratove, krov… Sa druge strane i grad je mozaik isto kao i film. Napravio sam dva grada, selo i grad u kojima, gde god staneš imaš dobar kadar. Osmišljeni su kao antički gradovi, gde god pogledaš i kako god pogledaš – dođe ti dobro, sve je rađeno po ljudskoj meri.

Šta se to desilo u Vama, kada ste se, kao režiser, filamdžija, upustili u misiju pravljenja jednog, pa drugog grada… U delatnost prilično drugačiju od filmske…

– Jednostavno je to… Kada sam jednog dana, preko puta mesta na kome sam, na planini Šargan snimao film, ugledao to brdo, Mećavnik, imao sam utisak da bi na tom brdu, na tom mestu na kome vetrovi kruže i čiste vazduh bilo dobro započeti novi život, a za to nikad nije kasno… Da bi bilo dobro na tom mestu izgraditi selo, grad…

Koliko je danas, posle dva izgrađena grada, u Vama još novih ideja, projekata, hoće li negde u skoroj budućnosti nići još neki Vaš grad…

– Ima tih ideja u meni koliko hoćete… Danas, dok me to pitate, jedno znam – dok budem živ ja ću se negde vrteti, petljati, graditi, snimati filmove… I to će tako biti.

Jednom, pre mnogo godina, kad ste primali Zlatnog lava u Veneciji, bili ste, kako je to konstavovao neko od novinara – ’’ niko ko dolazi nidoakle’’. Je li vam bilo lakše tada, ili sad kad ste neko ko dolazi niodakle?

– To mi je sada veliki problem kada pravim film jer znam da ne smem da napravim ni jednu grešku. Dalje, postoji tu i problem rutine koji mora da se otkloni jer rutina stvara nešto što nije spontano. I onda, u stvari dolazimo do pozicija da u umetnosti uvek moraš da budeš mlad hteo ti to ili ne. I to je i danas moja pozicija.

Zaista, koliko je te mladosti o kojoj govorite ostalo u vama, sada, u odnosu na vremena kada ste kao mlad režiser snimali ’’Oca na službenom putu’’, ’’Sećaš li se Doli Bel’’?

– Jedno vam mogu reći, i sada je te mladosti u meni isto onoliko koliko sam mladosti imao kada sam radio prvi film. Isto se nerviram, imam istu nervozu, prilazim scenama sa istom strašću. Otkrivanje, korekcije, sve to… Jedino što mi malo teže pada jeste to što sada moram i da glumim. To mi je teško.

Za tri godine na Drini ste, kraj čuvenog mosta Mehmed paše Sokolovića napravili ceo jedan grad. Može li Andrićgrad sa idejom na kojoj je postavljen, kao grad mira, kulture, tolerancije, da bude začetnik nove istorije na Drini? Na prostoru gde se ljudi dele, razdvajaju, ratuju vekovima unazad…

– Ni jedna takva ideja kao što je Andrićgrad, niti bilo koja druga ne može na Balkanu da garantuje ništa. Što bi rekao Andrić, na Balkanu je sve moguće u svakom trenutku.

Vaš Andrićgrad od početka je naišao na otpore u toj sredini…

– Ovo je, uistinu, grad koji bi trebalo da bude obrtni momenat ove regije. Ako se na jednom mestu stiču toliki pametni ljudi, ako se postiže ono što vekovima nije uspelo nama, što nije uspelo carevima koji su nama vladali, ako sada vratimo jedan grad na bazu renesanse, on može da koristi nama zato što je otvoren, ma koliko on ličio na neku starzavetnu utvrdu. Ipak, mislim da će oni koji su sada protiv Andrićgrada jednog dana zaviriti u njega, jer je on već postao veoma važna tačka na Drrini.

Kod nas, u ovim krajevima, svaka generacija mora iznova da gradi kuće, trgove, gradove, zašto je to tako?

– Uveren sam da će sa ovim gradom sve biti kao u slučaju Dubrovnika. Ko god bude osvajao on će ovaj grad ostaviti. Zašto? Zato što kada čovek šeta Parizom pa se zapita zašto Hitler nije srušio taj grad – odogovor je – nije ga srušio zbog lepote. Zato što je mnogo vredan. Moj cilj jeste da ljudi ovde vide da ljudska istorija nije samo rušenje, već je i lepota građenja.

Napravili ste dva grada. Kako vidite njihovu istoriju, za 30, 50 godina?

– Oni moraju da nastave tradiciju koju sam ja započeo. Ideja je da Andrićgrad bude univerzitetski grad, da u njemu dopisnik Fajnenšel tajmsa, kao što se desilo, dok me čeka, uđe u bioskop i odgleda film koji još uvek nije u bioskopima Londona, da u njemu bude pozorište u kome će najugledniji i najbolji praviti predstave i opere, da u njemu postoji institucija kakva je Andrićev institut kakve nema do Berlina… Ovde mora da živi ideja uzvišenosti, lepote i dobrote, i razmišljam, teže je da ljudi iz jednog takvog grada krenu u rat, nego iz onih udžerica.

Zašto je Srbija i sada, iznova, u ciklusima koji se stalno ponavljaju, ponovo pred dilemom, pred izborom, ovog puta – EU ili Rusija?

– Srbija je od Svetog Save na ovamo, stalno u tom problemu. Nismo mi izmislili taj patent, to je oduvek tako bilo. Zato su i ideje Svetog Save bile – ni istok ni zapad! Ja se u ovoj dilemi, sada postavljenoj, ne bih dvoumio, ovo je novo vreme, vreme koje traži investitore i nekog ko ti je naklonjen, a ne MMF koji te stalno kažnjava i drži u nekom nultom statusu. Ja bih se lako opredelio, ja bih ono što mogu da ponudim, činio korisnim tako što bih to nudio nekome ko će to da prihvati.

Kako ste se osećali kada ste videli da Maradona, daleko u Brazilu, ljubi vašu sliku koju mu je na ekranu mobilnog telefona pokazao izveštač iz Srbije sa Svetskog prvenstva u fudbalu?

– Bilo mi je drago. Jako drago. To su ta savezništva koja idu preko zajedničkih političkih imentelja. Političkih sklonosti ka onome o čemu govori naša himna. O ideji pravde, slobode, a sa druge strane vidiš kako, recimo, funkcioniše Fifa koju on naziva zločinačkom organizacijom… To su veoma važne srodnosti davno nastale, a ima tu i neka ljudska ideja koja mene veže za njega – fudbaler, a ima politički stav. Jer fudbaleri uglavnom jure za novcem, a to kod njega nije bilo primarno.

Koliko se kada govorite o tim srodnostima, o sličnosti sa Maradnom, sa pozicija antiglobaliste osećate usamljeno u iznošenju takvih stavova?

– Užasno usamljeno! Ali, ja mislim da u istoriji nije zadato šta će sve biti i kako će biti, to se menja, a biće svašta. Vidite, recimo, kako Amerikanci preuzimaju te Majdane… Kako oni to režiraju… Nekako, ta vaga, ta fudbalska utakmica u kojoj ti sunce u prvom poluvremenu ide pravo u oči pa ga izgubiš, ona se nekako menja, jer i sunce kruži… Civilizacije menjaju jedna drugu, a ja mislim da je težina ovog vremena upravo u razmeđu civilizacija, u vremenu u kome jedna još uvek nije dotrajala, a ova druga nema taj klik preko koga preuzima voćstvo. A što se nas tiče, mi smo uvek živeli isto. Izumremo li za 200 godina ili ne, uvek ćemo imati neku autentičnu crtu, za razliku od drugih malih naroda koji se lako priklanjaju ropstvu i koji ga vole.