Srbe hipnotišu tvrdnjama da ne treba gledati u prošlost jer će budućnost biti sjajna

„Samo neuki i nerazumni ljudi mogu da smatraju da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek nekada mislio, osećao i radio, neraskidivo utkano u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo”. (Ivo Andrić)

Srbima i Srbiji se neprestano ponavlja kako ne treba gledati u prošlost, kako se treba okrenuti budućnosti (obično „sjajnoj”) i materijalnom razvoju. Standard, standard i samo standard. Ekonomska efikasnost, strane investicije…

Istovremeno možemo uočiti da su oni koji nam takve „dobronamerne” savete daju duboko posvećeni „peglanju” vlastite prošlosti.

Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata dobra je prilika da malo zastanemo i pogledamo o čemu se radi.

Nemačka, kao dokazani i osuđeni izazivač rata, već ceo vek podgreva pitanje „odgovornosti za rat” kao jedno od ključnih pitanja svoje prošlosti. Pokušaji da se sa pleća vlastitog naroda strese teško breme odgovornosti za najveća razaranja i stradanja u dotadašnjoj istoriji opsesija su generacija istoričara i ključna stavka u programu mnogih državnih institucija.

Nemci sebi ne pričaju priču koju pokušavaju da „prodaju” nama. Oni znaju da država ne počiva na mašinama već na svesti o sopstvenoj misiji u svetu i da „mercedes” kao simbol nemačke tehničke dominacije nije tehnička već duhovna kategorija koja pokazuje nadmoć nemačke organizovanosti, preciznosti i svrsishodne aktivnosti.

Prosečan Nemac nije ni rasista ni šovinista, ali ako ga uz pivo malo isprovocirate - osetićete njegov ponos što pripada najbrojnijem i najbogatijem evropskom narodu koji je dao Getea, Mocarta i Direra, ali i Bizmarka i Hindeburga.

Srbija se nalazi na prekretnici, ne samo političkoj i ekonomskoj već i duhovnoj. Kakav stav zauzeti prema vlastitoj prošlosti, jer time zauzimamo stav i prema sadašnjosti i prema budućnosti?

Da li sebe smatramo narodom razbojnika, nasilnika, kavgadžija i zločinaca ili narodom posvećenim borbi za slobodu i pravdu?

Opredeljivaćemo se između vrednosti koje nam se nude u paketu:

Pognute glave priznati da smo neposlušnici koji su Evropi uvek donosili probleme i zbog kojih nas je ona kao „dobri roditelj” tukla, kao što se tuče neposlušno i jogunasto dete. Mi smo, razbojnički se boreći, srušili mnoga „multietnička” carstva, uključujući i jedno skladno i multikulturno osmansko, jedno prosvećeno katoličko habzburško i jedno tehnološki superiorno nemačko.

A zbog čega? Zbog toga što smo zadojeni svojim svetosavljem i pravoslavljem stalno želeli slobodu. Ali, kome sloboda treba u vreme kad je važno privući strane investitore i ispuniti zahteve MMF?

Ili ste još uvek „zaostale” i „zadrte” Srbende (a i drugi Balkanci) pa mislite da sloboda i nezavisnost nešto znače, pa ne želite da ljubite ruku dželata vlastite dece?

Draža vam je vaša jabuke nego uvozni kivi, utolićete žeđ vodom sa izvora a ne koka-kolom, ići ćete u crkvu i moliti Bogu...

I još uvek ćete verovati da su vaši stari na Ceru i Kolubari branili vlastitu slobodu a ne rušili tuđu, verovati da je Srbija odbijajući da se pokori silnima ipak odbranila svoju dušu što joj silnici nisu zaboravili.

„Izbor” je bio jasan: priznati da smo pogrešili, da su naše pradede 1914. godine propustile priliku da pod okriljem Austrougarske i Bugarske uđu u „Evropu”. Da nisu „pogrešili” - danas bismo već tečno govorili nemački ili mađarski i sa ostatkom „međunarodne zajednice” išli na misu u neku od beogradskih katedrala. Ali, standard…

Pa kako radili tako nam i Bog dao!

Aleksandar Nedić,
fakti