Pedeset festivala u Kuli

Navršilo se pola veka otkad je prvi put  Republički festival dramskoih amatera Srbije  održan u Kuli, pa je  tako  ovaj  57. po redu koji se održava od 19. do 27. juna 2015.  jubilarni,  50. Festival koji se održava u prestonici svekolikog   srbskog  pozorišnog amatrizma.
 
Rešili su i rešavaju

Tako je  Savez amaterskih pozorišnih društava Srbije  na   zajedničkoj plenarnoj sednici  održanoj u gradu Svetozara Markovića u proleće 1966. sa  delegatima  skupštine opštine Kula,  rešavao i rešava:

da prestoni grad pozorišnih amatera Srbije,  od sad pa  za uvek,  bude i ostane varoš na severu Bačke,  Kula,  koji se ima progalsiti za grad-tetatr.

Tako neka bude i ostane  i nikako drukčije - i  Pozorišna    komuna  Kula  dobi  status bez ograničenja roka trajanja,  pa je samim  tim i bilo koji pokušaj  ograničenje mandata  za   nju neprimenljiv.

I bi tako

Od  18. do 26. juna 1966. u Kuli se održa Osmi  Republički,  a Prvi njen,  Kulski i Republički, festival amaterskih pozorišta Srbije.

I tako svakog juna već pola veka.

Njima dajemo  spomen ovu.

Vaspostavljena stvaralačka  radost amatera (ljubitelja)

U pozorišnoj estetici  Kulskog fetivala cilj je  bio  postavljen,  uspešno se i dosledno ostavruje na svakoj od pedeset scenskih seansi   koliko ih  je  dosad proteklo:  predstave treba novom  energijom koju vaspostavlja  stvaralačka  radost entuzijasta  podići do onih visina na kojoj joj kao  scenskoj igri više nema mesta.

Zato što je već neprimetno preobražena u kolektivnu radnju,  misteriju i litirgiju koja služi novoj religiji,  Pozorišnom kolketivitetu (koji je privremeno zaposeo i Publiku),  opštoj ideji  oslobođenog duha  kao vrhovnom vođi u potaji.

Amaterska pozorišta koja su svoju scensku  dugovečnost  proživela na 50. Kulskih fetivala prohujalih s aplauizma,   odrastala su na poprištu kolektivne  radnje  čija je igra slamala rampu,  sklanjala zavesu.

Uzdizanje gledaoca na estetski pijedestal kojeg uspevaju da se domognu samo autentični tvorci predstave

Ona su gledaoca uzdigli  na  onaj estetski pijedestal  na kome mu je bilo i teško i   tesno da bude  samo učesnik igre, nego je želeo da uzleti do neslućenih visina kojih  uspevaju da se domognu jedino autentični tvorci  predstave.

I mnogi su   ih se na ovih 50 festivala u Kuli prohujalih s aplauizma  u gradu tetaru,  i domgli.

Gledalac - glavni akter scenskog priviđenja

Na svakom od ovih 50 Kulskih pozorišnih svetkovina   prohujalih s aplauzima sa scene  su neprestano dopirale iskrice  iz zapretanog ognja avanture   čiji je kontinuitet uvek iznova  vaspostavljan: gledalac,  glavni akter scenskog priviđenja, kao izgnanik iz Edenovg vrta  nade, iza kojih  mladoženja  piruje „s mudrim devama“ iluzije,    sprema se da ih ponovo otvori smelom desncom.

Amaterski glumački kolektivi –doborovonjni sakupljači i darodavaoci snova

Amaterski glumački kolekitivi  su na sceni Kulturnog centra u protekla pola veka Kulskog festivala koji  je prohujao s aplauzima,  intuicijom slutili  da pesnik u drami prosipa sne na pozornici,  pa su glumci  tako postajali   doborovoljni i sakupljači i darodavaoci snova  istovremeno.
Zato dramski amateri  nikad ne treba da guše ospenara u sebi  ako se ikad u njima pomoli na njihovim   putevim osanjanim maštom.

Rođeni dramski pisac je samo libretista za svoje glumce

Gledaoci  su se na svakom  od 50  Kulskih festivala  koje  je zamela radost gledalaca,  pogotovo  na najsupešnijim scenskim snovđenjima,  mogli osvedočiti  da se najbolji glumci  nikad nisu dali da ih opseni pisac komada.

Jer i glumci,  pogotovo oni najbolji,  kao uostalom,   i gledaoci, oni najprilježniji,  su ubeđeni da je rođeni dramski pisac bio i ostao samo libretista  za svoje glumce.

Zato što najsnažniji  scenski efekat uvek pre nastaje  kao povlađivanje glumčevom  instiktu  u pogledu jezičkog ritma,  nego što se postiže bilo kakavom  scenskom  rutinom  i arhitetonskom rafiniranošću  ukupnog scenskog iskaza sa tekstom kao  ravnopravnom komponentom. 

(Nastaviće se)

U nastavku sledi:
Šta bi uopšte bilo  pozorište ako  ne bi značilo promenu  postojećeg stanja?



Branko Rakočević