Tragična sudbina velikih ruskih pesnika (7.) - Majakovski

U rano jutro  14.  aprila 1930.  g,  u  svojoj  radnoj sobi  u komunalki u Lubjanskom prolazu  poginuo je  od vlastite ili  tuđe ruke najslavniji  pesnik sovjetske epohe,  futurista  za sva vremena, Vladimir Vladimirovič Majkovski (rođen 19.  jula 1893.  u selu Babdadi Kutajskoj,  ruska gubernija,  sadašnja Gruzija). Agenti  iz obližnje zgrade u kojoj je bila smeštena  politilka uprava,  OGPU (Obedinenie gosudarstvenogo političeskogo uoravleniя),  naslednice ČEKE,  brzo su dotrčali,  što je kasnije poslužilo  novinaru  Valentinu Skorjatinu da izađe pred javnost sa verzijom da je  pesnika „Oblaka u pantolanama“  i  trijumfalnih pomea o socijalizmu i komuzmu ubila produžena ruka sovjetsake vlasti.
           
Hitac je ispalio agent ČEKE?

Po toj verziji   ubistvo slavnog pesnika organizovao je  Jakov Agranov,  u to vreme načelnik  tajnog  odeljenja svemoćnog OGPU-a.  Onog istog  odeljenja koje se bavilo borbom sa antisovjetskom delatnošću pojedinih organizacija,  partija i lica. A u ta lica,  prema verziji novinara Skorjatina,  spadao je i Majakovski  koji je odjednom postao opasan po sovjetski  represivni režim. U „minuli rad“  tog istog Jakova Agranova,  kako je tvrdio novinar – istraživač, spadalo je i „raskrinkavanje“ i uništenje  tzv „Petrogradske   borbene organizacije   V. N. Taganceva“ koji je pred streljački stroj izveo 90 ljudi među kojima je bio poznati pesnik Nikolaj Gumiljov. Pa kad su mogli ubiti Gumiljova 1921, zašto  ne bi  bar jedan  smrtonsni hitac ispalili i u Mjakovskog  1930,  tim pre što je  slavniji i uticajniji,   a samim tim i opsaniji,  a još se sve moglo namestiti kao da je bilo samoubistvo.
       
Kad agent voli s pesnicima da se druži

Tako je rezonovao novinar Skorjatin pozovajući se i na neospornu činjenicu da je iskusni čekista Jakov Agrarov voleo da se druži sa pesnikomn Jesenjinom,  piscem Bulgakovim, a hvalio se i da je blizak sa Majakvskim. Što samo po sebi  nije moralo da znači ništa opsano,  bar ne u ovom slučaju,  jer se konačno 1990.  g.  ta hipoteza pokazala kao nedovljno utemeljena i prihvaćena je  zvanična varijanta o samoubistvu.  U vremenu kad je sve  u Sovjetdkoj Rusiji bilo,  kako je primetio Ilija Čvrović iz Kovačevićevog Balkanskog špujuna,  drugačije nego što izgleda, sumnje su se prostirale i na tekst „pisma o namerama“,  oproštajnog slova pesnika visokog skoro dva metra,  dramskog pisca,  fimskog rediteja i glumca,  koji je tačno deceniju i po pre ovog sudbonosnog trena,  u „Oblaku...“ napisao narcisoidne stihove glede svoga lika  u svetlu budućnost zagledanog: „Ja u duši nemam nijedne sede vlasi / Ni staračake nežnosti nema u njoj /... Koračam lepotan/ Dvadesetdvogodišnjak“ (Prevod:  Bora Ćosić)
   
Drugarice Vlado,  ne spletkarite,  pokojnik je to najviše mrzeo
 
Pre nego je okrenuo cev „mauzera“  kalibra 7,65 mm,  fabrički broj 31204.   prema svojoj  mladoj i pametnoj glavi,  ali sasvim izvesno, osmaljenoj i paćeničkoj,  pesnik koji je „na sav glas“  tražio da zaustave planetu,  zato što je hteo da siđe,  u svom“ pismu o namrema,  „oporuci,  koju je naslovio SVIMA,  je kao u zamolnici napisao:

„Za moju smrt,  ne krivite nikoga,  i molim vas ne spletkarite. Pokjnik je to najviše mrzeo. Mama,  sestre,  i drugovi,  oprostite,  ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo,  voli me. Drugarice  vlado,   moja porodica –to je Ljilja Brik, mama,  sestra,  Veronika  Vitoldovna Polonska.  Ako im omogućite snošljivi život, biću vam zahvalan“.
             
U ovom životu nije novo mreti

Da su pesnici nepouzdani savetnici  i da ih ne drži  reč baš uvek,  za svedoka pozivamo sitihove koje je autor  satire „Stenice“  i poeme „Vrlo dobro“ (Horošo) napisao 1926.  g.  povodom  samoubistva  Seregeja Jesenjina (o kojemu  su takođe spletkarili),  koji je u lenjingradskom hotelu  napisao svoje pismo o namrema: 

„U ovom životu nije novo mreti, / Ali ni živeti,  bogme,  nije najnovije“.

Na ovu „odbranu  samoubistva“, autor poeme o sovjetskom crvenom pasošu,  i „Finansijskom inspektoru poezije“ je žestoko uzvratio „U ovom životu umirati  teško nije,  /ali za život -junački se boj bije“, (Prevod B. R.)
     
Ubi ga  -prejaka osama

Ono u čemu su zvaničnci i samostalni istraživači sasvim sagalsni je da je Vladimir Majakvoski uvek bio okružen  ne običnim ženama,  nego i te kakvim lepoticama.  Iz toga se ipak ne može zaključiti da su mu one i došle glave,  ali da su doprinele rastrzanosti u njoj,  nesporan je fakat. 

Istraživači su rekonstruisali  malte ne svaki munit   noći između 12.  i 13.  aprila 1930.  g. (sve se bojim da nisu imali vrmena,  punih osam decenija):  s kim se sve nesrećni psnik sretao,  s kim se svađao,  s kim je šetao mo Moskvi,  gde je i kako proveo noć. Bez odgovora je ostalo samo jedno jedino pitanje,  ali najglavnije: zbog ćega je u ranu zoru  14.  aprila Majakovski  izvršio samoubistvo?
      
Celog veka žene su ga mučile i proganjale

Ako je po sopstvenom priznanju Dostojevskog celog veka mučio Bog,  Majakovskog  su mučile  i proganjale žene.

U već pominjanom „pismu o namerama“,   Vladmir Vladimirovič (tako mu se zove i jedna tragedija) je napisao da se „ljuvbavna barka razbila o obale života“,  cvileći se  obraćajući  posebno svojoj najvoljenijoj,  Ljilji Brik: „Ljiljo,  voli me“. 
      
Spletka spletku stiže

Samo nekoliko sati nakon što je odjeknuo pucanj  iz mauzera  kalibra 7, 65 u Lubjanskom prolazu,  počeli su po Moskvi da se šire spletke o uzrocima samoubstva  najpoznatijeg pesnika sovjetske epohe:  šaputalo se da je bolovao od neizlečive bolesti,   o nastranom životu u trouglu čija je hipotenuza Ljilja Brik,  a katete  venčani muž Osip Brik i ljubavnik Vladimir Majakovski.

Neki su kao popadije iz Sremčevog romana „Pop Ćira i pop Spira  „promovisale opciju“  da u celom slučaju nije kriva Ljilja Brik,  nego sva krivica ide na dušu mlade glumice Veronike Polonske koja je u MHT-u počinjala karijeru.

Svaki ugao u trouglu je bi tragičan na svoj način

-Da,  tih godina se pitanje često ponavlalo: ko je ustavri ta Polanska? Devojčura !Njega ništa nije moglo k njoj  privuće  da bilo o čemu s njom razgovara,  a kamo li da živi. A ja milsim da je  to sve kod njih bilo dovoljno ozbiljno,  iz prostog razloga što je Polonska predstavljala poptpunu  suprotnost onome što je Majakvski imao u svojoj kući-, ubeđena je  filolog Svetlana Strižnjeva,  dorektorka muzeja „Majakvski“  i dodaje da je u tom trouglu „Ljilja-Osip-Vladimir“  svaki ugao imao svoju tragediju. Pravila su glasila: svako  može biti apsolutno slobodan,  ali uveče svi moraju dolaziti kući...  I svi su kući dolazili,  ali je svako od njih noćivao u svojoj sobi sam. Osip Brik u to vreme nije bio fizički zaintersivan za Ljilju, a Jevgenija Žemčužna,  oficijelna  Brikova sekeratica, bila mu je faktički žena,  sa čim Ljilja nije mogl da se pomiri pa je često protestovala zbog toga. Majakovskom su bili didijali  beskonačni Ljiljini pokušaji da dokaže svom mužu Osipu,  koga je inače obožabala, kako je ona interesantna drugim muškarcima.

Iskrena i sramežljiva Veronika Polonska

A Veronika Polanska je zadivljavala svojom čovečnošću,  iskrenošću,  nežnošći i sramežljivošću. Veoma je patila kad je bila prinuđena da abortira dete  Majakovskog.  Opreacija je bila složena i Veronika se našla u bolnici . Fizičkoj boli je pridodata depresija: u bolničkoj sobi je posećivao venčani muž,  glumac Mihail Janšin,  a ona nije imala hrabrosti da mu prizna da dete nije njegovo. Samog Majkvoskog nije ni obavestila o operaciji.  Ona je  tih dana inače,  osećala fizičku odvratnost od prisustva muškaraca,  pa Majkvoski nije mogao da razume uzroke njenog  iznendanog zahlađenja prema njemu,  i mučio se milsima da je Norik (kako je Veroniku  zvao iz milošte) prestala da ga voli. Zbog čega ona prema kojoj se sopstveni muž odnosio hladno,  nije pristala da bude žena Majakovskog? Direktrora muzeja,  Svetlana Strižova,  ima o tome svoje mišljenje: „Nekoliko puta sam se spremala da s njom o tome povedem otvoren razgovor... Veronika je rekala da joj je kojim slučajem Vladimir Vladimorvič znatno ranije predložio da pođe za njega,  rekla bi „da“,  ali je  u poslednje vreme bio nepdnošljiv i u takvom stanju  ga se plašila.  I još nešto:  iako neke stasne ljubavi između nje i muža joj,  Janišina,  nije nikad bilo,  ipk se nije  usuđivala da ga napsuti bez objašnjenje za koje joj je nedostajala hrabrost... Tog kobnog dana,  14.  aprila, Majakvoski i Polonska su se ponvo posvađali.  Posle probe u pozorištu ona je svratila da nastave razgovor  i pokušaju da nađu bilo kakavo rešenje,  ali nije uspela  ni da dođe do vrata,  kad se začuo pucanj revolvera.
          
Sifilis- stavrni ili izmišljeni?

Posle pesnikove pogibije proturala se i verzija po kojoj  je Majakvski imao sifilis,  pa je zbog toga digao ruku na sebe.  O njegovoj bolseti se pročulo prvi put kad je bio u vezi     sa šarmantnom Sonjom Šamardinom,  do koje je došlo još 1915.  g. kad je lepa Sonječka bila bliska prijateljica književnika  Korneja Čukovskog,  od koga je preoteo,  a  „otimačina“   već zauzetih devojaka i venčanih žena odavno mu je ušla u krv.   Šetajući sa  novom  izabranicom svoga srca,  recitovao joj je tek napisane stihove koji su se „pušili“ od  inspiracije i sveže ljubavi: „Slušajte dobro!  Kad zvezde zasijaju punim sjajem!“...  Nije prošlo mnogo vremena,  a proneo se glas da Sonječka očekuje  dete od Majakvoskog. Priča se da je Kornej Čukovoski,  ogročen tom  njenom vezom,  pozvao Sonju  i upitao je „Zar se ne bojiš da imaš dete sa sifilstičarem?“ Uplašena Sonja je abortirala,  pokupila  stvari i otputovala u Belorusiju ništa ne govoreći o tome sa Majakvskim. Spletke o navodnom   sifilisu  okončala je Ljilja Brik koja je posetila  Maksima Gorkog i ispričala mu da je sve to izmišljotina i objaSnila mu odakle potiču. Tada su se ogovaranja na tu temu polako ugasila,  ali posle samoubustva pesnikovg ponovo su se rasplamsala. I uzela tolikog maha da su vlasti odlučile da tajno izvrše ekspertizu nad lešem pokojniaka i time stave tačku na i.

Strah  od hapšenja

Krajem 1920.  g. u stanu Brikovih trajno su se „registrovali“  agenti OGPU.  Zvanično  za tu službu je radio samo Osip Brik, ali se baš nekako u to vreme LJlji Brik  „desila“  nova ljubavna veza,  strasno se zaljubila u već pominjanog u ovom tekstu Jakova Agranova,  načelnika tajnog odelejnja političke policije.  To se može dovesti u vezu sa glasinama koje su se pojavile posle samoubistva, a koje je kasnije „obrađivao“  novinarValnetin Skorjatin, da su navidno čekisti pucali u pesnika,  pa mu „podmentnuli“ samoubistvo.

„Zašto se OGPU zaintersovao za Majakvoskog?“  pita se se direktrorka njegovog muzeja,  Strižnjova. “ Godine 1955.  dobili smo fasciklu sa predmetom samoubstva pozantog pesnika i dramaskog pisca,  koja je,  kako se pokazalao,  sve ove godina čuvana u predsedničkoj arhivi.

Čitajući dostave  ageneta nisam mogla razlučiti koliko se one odnose konkretno na Majakovskog,  a ne i na druge  iz redova ruske  inteligencije. Ako je to tako,  zbog čega bi se  1925.  u vreme svog boravka u SAD on žalio  Eli Džons,   jednoj od svojih amerčkih ljubavi,  da o svakom njegovom koraku Ljilja Brik obaveštava OGPU.? I zbog čega bi se  pesniku Aleksandu  Žarovu, koga je nekoliko dana pre samoubistva sreo na ulici,  požalio rečima: „Mene mogu uhapisti “

Nije imao ko da ga  savetuje

Sasvim je moguće da je baš u tim trenucima Majakovskom bio nepohdan savet prijatelja,  pošto je bio sasvim usamljen. U inostranstvo je otputovao bračni par Brik,  Ljilja i Osip,  njegova pariska ljubav Tatjana  Jakovjeva se udala za Francuza, dok je  još jedna  njegva ljubav, Natalija Bruhanjenko,  čekala bebu,  ali od drgugog muškarca.  Polonska se kolebala... A usamljenost pesnik nije podnosio.  Može biti i da je unutračnji umor postao  više nepodnošljiv.

Babelj:  svi smo krivi za njegovu smrt

Boris Pasternak je posle smrt Majakvoskog napsiao „Tvoj pucanj je bio poput Etne/u zabrđu trusnom među kukavicama „,  dok je odmah posle pesnikove sahrane Isak Babelj  uputio oštar prekor svima:

„Shvatite,  mi smo za ovo svi krivi. On je žudeo za zagerljajem,  prosto je možda,   očekivao da ga neko poljubi, da čuje kako ga svi volimo.  Jedndostavno,  ljudski da ga požalimo-A mi to nismo učinmili. Ophodili smo se prema njemu kao prema spomeniku. A on je bio samo običan čovek.“


Branko Rakočević