Kako je drugi Obilić uhvatio bugarskog oficira

U aprilu 1917. godine francuski general Moris Saraj, komandant savezničkih trupa, obilazio je srpske položaje u pratnji srbskih komandanata Živojina Mišića i Stepe Stepanovića. Na položaju Kamena čuka general je zastao i dvogledom osmotrio bugarski položaj. – Gospodine komandante, treba nam bugarski vojnik – obratio se Stepi. To je čuo junak koga su zvali Drugi Obilić, iskočio je iz rova i u stavu mirno saopštio da će on lično da uhvati bugarskog vojnika. – Kako se zoveš vojniče, iz koje si jedinice, upitao je komandant. – Gospodine komandante, ja sam redov Ilija Pop Tone Ilić iz sela Borovca, Jablaničkog sreza, Vranjskog okruga, bombaš Prve armije, prve čete, trećeg bataljona, šesnaestog pešadijskog puka „Car Nikola drugi”. Vojnici me zovu Drugi Obilić.

Komandanti su bili oduševljeni njegovim stavom i odobrili su mu da izvrši zadatak. Dok su oni obilazili položaje, Ilija je, koristeći se ratnim lukavstvom, prišao bugarskom položaju i u prvi sumrak se kroz šikaru prikrao bugarskom rovu. Kada se pojavio bugarski oficir, kao panter je skočio i ščepao ga za vrat. Iznenađen i uplašen, nije se opirao, već je zapomagao i molio Iliju da ga pusti. Ilija ga je doveo u komandno mesto, a zatim ga uz obezbeđenje i pratnju predao. Zarobljeni oficir je ispričao: – Vaš vojnik je izveo iznenadni prepad. Hitar je i veoma jak. Kad me je zaskočio, mislio sam da me je uhvatio medved, a ne čovek. Bio je kao neko vanzemaljsko biće i neka sila sa nebesa.

Pored brojnih podviga ovog junaka, istoričar Dobrosav Turović u svojim delima opisuje i njegov susret sa komandantom, regentom Aleksandrom. Naime, posle zauzeća bugarskog položaja, srbska vojska je postrojena da svečano dočeka regenta Aleksandra, francuskog generala Saraja i komandante srbskih armija. Posle izvršene smotre, regent je naredio da izađu bombaši. Prvi je iskočio Drugi Obilić i u stavu mirno oštro pozdravio Aleksandra.

– Jeste li vi, junače, Ilija Pop Tone Ilić – upitao je regent.

– Jesam, vaše veličanstvo – odgovori odsečno Ilić.

– Junače, odlikujem te Karađorđevom zvezdom, da i dalje služiš našoj vojsci za primer. Regent se srdačno rukovao sa Ilijom i na njegovu vojničku bluzu okačio Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Tada je odlikovan i italijanskom Zlatnom medaljom za hrabrost.

Ilija Pop Tone Ilić rođen je 10. januara 1893. godine u Borovcu kod Sijarinske Banje, od oca Tona i majke Vučice, rođene Mazić. Njegova porodica vodi poreklo iz sela Čobića sa Kosova. Otac pop Tone Ilić bio je srbski komita i borio se protiv arbanaškog i turskog ropstva. Pošto su mu zlotvori ušli u trag, sa ženom Vučicom beži u Srbiju, u selo Borovac. Ilija se oženio Divnom, rođenom Spalević, sa kojom je izrodio osmoro dece: Milovana, Radovana, Miloja, Miloša, Darinku, Petru, Leposavu i Radojku.

U ratovima od 1912. do 1918. godine učestvovao je kao dobrovoljac. Na Solunskom frontu podnarednik Ilija Ilić bio je najhrabriji borac 16. pešadijskog puka. Bio je pravi gorostas, visok preko dva metra, širok i koščat, mrka oka i brka i oštrih crta lica. Dugo vojevanje završio je 1918. godine sa osam rana i desetak krstova, ordena i medalja. U poznu jesen te godine vratio se sa fronta u opustošeni zavičaj. Umesto kuće, zatekao je zgarište i grobove. Sve do smrti živeo je u krajnjem siromaštvu.

Povodom deset godina od proboja Solunskog fronta Vlada Kraljevine Jugoslavije organizovala je u Beogradu proslavu kojoj je prisustvovao Luj Franše d’Espere, komandant savezničke vojske na Solunskom frontu. Ispred Belog dvora postrojili su se junaci Karađorđeve zvezde i Legije časti. Bio je tu i gorostas Drugi Obilić koji je svojom figurom nadvisio stroj. Bio je u suknenom odelu, sa opancima na nogama, na iznošenoj bluzi blistala su odličja. Smotru su izvršili maršal D’Espere i kralj Aleksandar. Maršal ga je pitao gde je dobio Legiju časti, a on je odgovorio: „Gospodine maršale, na bugarskom neosvojivom kršu.” – Da junače, dobro se sećam, čitao sam o vašem junaštvu u našim novinama – uzvratio je D’Espere, a zatim je rekao srbskoj pratnji da takav junak ne bi trebalo da bude u tako oskudnoj odeći. Primetio je da Srbi izgleda ne znaju za njegove junačke podvige. Ponudio mu je penziju i stan u Francuskoj, ali je on zahvalio na ponudi i vratio se u zavičaj.

Deset godina posle toga, 1938. godine, razboleo se od stomačnih bolesti, pa su ga sinovi volovskim kolima odvezli u prištinsku bolnicu. – Doktore, ako me večeras ne operišete, umreću, rekao je lekaru, a on mu je uzvratio da će još dugo živeti. Te noći je umro. Sinovi su ga dovezli kući. Uz vojničke počasti sahranjen je na groblju u Sijarinskoj Banji.

Milan Momčilović,