Pet knjiga o neomarksizmu

Karl Marks je odavno umro,  ali njegovo delo još živi.

Već su postale klasične ideje marksitičkog reformizma,  frojdo-marksizma,  strukturalističkog  marksizma,  pa tako marksizam  ostaje još  uvek privlačan filozofski pravac.

Ili je on ustvari  zaista mrtav?

Neki smatraju da jeste. Ali je većina  uverena u suprotno.

Na primer o tome govori  popularnost „analitičkig marksizma“ ili pak popularnost filozofa Frederika Džejmisona.

Pa da vidimo šta ima  novo  u novom marksizmu u knjigama  koje smo čitali prevedene na ruski jezik

1. Peri Aderson (Perry Anderson, 1938):  Razmišljanja o zapadnom marksizmu. Moskva,  Inter-verso,  1991.

Peri Anderson već tokom dužeg vremenskog perioda zauzima vodeću ulogu  među zapadnim istoričarima i sociolozima levičarima. Shodno tome,  on često piše o levima ili sa pozcija levičara.

Njegova knjiga  „Razmišljanja o zapadnom marksizmu“ postala je ključno delo u kojemu su opisani svi ti pravci političke i filozofske misli  koji su  na kraju dobili naziv „neomarksizam“ ili „zapadni marksizam“,  a koji se  veoma razlikuje od svog „sovjetskog  sabrata“.

Kad pročita  ovu Andersonovu knjigu,  čitalac može steći predstavu  o doprinosu novom marksizmu  Sartra, Adorna,  Markuzea, Altosera i mnogih drugih,  a zatim da odluči da li je potrebno čitati svakoga od njih.

Delo  Andersona karakteriše  jasan jezički iskaz i sposobnost da se  ogroman obim materijala organizuje na najbolji način.

Čitaoci će  se pročitavši ovu knjigu uveriti da  Andersonov doprinos neomarksističkoj misli  nije manji od bilo kojeg autora zastupljenog u ovom njegvom istraživanju.

2. Pol Godfrid (Paul Gottfried, 1941):   Čudnovata smrt  marksizma.  Moskva,  IRSIZEN, 2009. 

Ukoliko niste levičar ili levičare ne volite baš preteterano,  onda je  Gotfridova knjiga taman po vašoj meri. 

Pol Gotfrid je  je vrlo plodan američki istoričar  konzervativnih pogleda.

„Čudnovata smrt  marksizma“ je deo  njegove „kritičke trilogije“.

Dve druge knjige iz trilogije su posvećene kritici liberalizma i multikulturalizma. 

On iznosi kratku istoriju neomarksizma tvrdeći pri tom da preokupiranost levih kulturnom tematikom na uštrb politike i ekonomije kojima se u marksističkom korpusu uvek posvećivala veća pažnja, svedoči o „čudnovatoj smrti marksizma“.

Neki delovi knjige posvećeni „svetim kravama  neomarksizma“  na koje ne možemo naići kod drugih autora,  čine ovo  štivo ne samo zanimljivim,  negom i zahtvenim za čitanje.

Tako na primer,  on uzima termin „habermasovština“ da bi opisao  sistem pogleda populanog filozofofa Jurgena  Habermasa.

Knjiga može poslužiti kao delotvorna terapija protiv opčinjenosti neomarksizmom  i zauzimanjen trezvenijeg pogleda na ovaj   filozofsko-politički  pravac savremene misli.

U krajnjem slučaju, levi čitaoci mogu nešto naučiti o alternativnoj tački gledišta.

 Ako ne ni zbog čega drugog, knjigu treba pročitati i zbog odličnog naučnog  pogovora naučnog saradnika ovog izdanja.

3.  Slavoj Žižek (Slavoj Žižek,  1949):  Razmišljanja o crvenom cvetu. Moskva,  Evropa, 2011.

Treba pre svega poći od toga da je skoro svaka  knjiga  ovog proslavljenog slovenačkog filozofa  primena  u praksi teorisjkih osnova marksizma (ali ne samo njega),  razume se u vidu pisma. Ponekad  se ne radi samo  o marksizmu, nego i o lenjinizmu. Tako na primer, Žižek je Lenjinu posvetio knjigu „13 ogleda o Lenjinu“.

Međutim,  „Razmišljanja o crvenom cvetu“  danas je veoma savremna knjiga.  Ona predstavlja divan primer  dela o novoj marksističkoj misli i njenoj prilagođenosti  savremenoj stvarnosti. Iako je to jedinstveni zbornik pod istim koricama, u  njemu autor na najbolji mogući način sledi za poslednjim  političkim i ekonomskim globalnim tendencijma.

Mnogbrojna pozivanja na Alena Badja kome je uostalom i posvetio  ovo delo,  a takođe i na samog Karla Marksa, veoma mu je pomogla da analizira svetsku ekonomsku krizu 2008. godine.

Knjiga je mogla za kratko vreme postati   i zastarela,  da nije, nažalost,  uskoro usledio i drugi talas velike krize.

Zato je Žižekovo „Razmišljanje o crvenom cvetu“   neopohodno ponovo pročitati,  a onaj koji  dosad nije uspeo da je pročita,  neka je neizostvno uvrsti u  svoju obaveznu lektiru,  kako bi  mu jasnije postalo vreme u kojemu živi.

4. Vil Kimlika (Will Kymlicka, 1962).  Savemena politička filozofija:   uvod. Moskva,  izdavačka kuća VŠE,  2010

Ukoliko ne znate šta je to „marksistički feminizam“, „egalitni  liberalizama“,  ili „analitički marksizam“, ili  vam nije poznato  da naučnici,  a ne publicisti,  govore o socijalnoj pravdi,  ali bi ste  iz nekih razlog to ipak želeli da saznate, onda imamo za vas loše vesti:  ništa o tome nije sasvim jednostavno,  jer se u literaturi o tim  temama oskudeva na većini jezika,  pa i na ruskom.

Prinuđeni ste da tražite mrvice u periodici i raznim zbornicima.

Međutim,  ima i dobrih vesti. 

O novim  istražiavnjima u sferi društvenih nauka i političke filozofije,  koja su se srovodila u okviru marksisitičke ideologije na ruskom  jeziku se mogu pročitati u najvažnijoj knjizi Vila Kimlika „Saremena poliitčka filozofija“.

Iako nije cela ispunjena  marksizmom,  posvećena  mu  je značajna pažnja.

Posebno je u Kimlikinoj knjizi osvetljena tematika kojom se marksizam  poslednjih decenija  bavio u kontekstu diskusija o pravedonsti rasprostarnjenu kroz sporove između liberala i libertariajanaca.

5. Peri Andrson:  Izvori postodernizma. Moskva:  Teritorija  budućnosti,  2011.

Neočekivana knjiga? Njena pojava na spisku knjiga o marksizmu može se objasniti time što o postmodernizmu pišu pre svega marksisti,  na primer  Devid Harvi, Aleks Kalinikos, Teri Iglton. Neke od njihovih knjiga su i prevdene.

Međutim, nije  prevedena nijedna knjiga Frederika  (Frederick Janmeson,  1934)  Džejmisona, glavnog postmoderniste.

Otuda bi valjalo pročitati „Izvore postmodernizma“ Peri Adersona u kojoj je glavni junak američki filozof markističkog pravca Džejmison.

Peri Anderson u ovom svm delu bolje od ostalih uspeva da objasni šta je to postmodernizam, kad se pojavo,  odakle je stigao, i šta danas prestavlja.

Anderson dokazuje da je upravo Džejmison dijagnosticicirao savremenu situaciju postmodermizma nazvavši ga kulturnom logikom i objanivši ključne mehanizme njegovog delovanja.

Tako  između ostlog ova nevelika Andesenova  knjiga koju je nemguće prenebreći, konačo sve u svemu  može poslužiti ko  predgvor tekstovima samog Džejmisona.

Treba  još istaći da se  ni Anderson kao ni Gotfrid nisu ustručavali da «duvaju za vratom“  Habermasu  zato što nije dobro pisao o postmoderni.


Branko Rakočević














 
.