Vojska Kraljevića Marka

Iz govora "Srbski duh" koji je Robert Siton Votson održao u Kraljevskom koledžu u Londonu 10. marta 1915. godine.

Oni koji vojsku cene na osnovu marša ili uniforme, neće se najpohvalnije izraziti o srbskoj vojsci (mada, treba naglasiti da je putna oprema srbskog vojnika jedna od najboljih u Evropi), no kao borbena mašinerija, obogaćena iskustvom poslednja dva rata, ne može se osporiti njen ogroman značaj, pogotovo imajući u vidu da je to vojska zemlje koja ima samo četiri miliona stanovnika.

Danas je sve šire prihvaćeno mišljenje da je Srbija trijumfalno odbranila svoju poziciju u redovima saveznika, i da je izuzetno doprinela zajedničkom dobru, u toj meri da ima pravo da bude punopravno razmotrena u poravnanjima kojima se rat završava.

Šta onda znači srbski uspeh za opštu stvar? Najpre, Srbi su prvi zadali udarac Austro-ugarskoj prevlasti i, udruženo sa Belgijom na drugom kraju Evrope, pružili su živi dokaz koliko osećaj privrženosti svojoj naciji može postići, uprkos svemu.

Zatim, Srbi su zadržali ogromnu vojnu silu koja bi inače verovatno skrenula ka Zapadu ili ka Galicijskom frontu. Prema mađarskoj zvaničnoj proceni, koja, budući da je neprijateljska, teško da je pogrešna, gubici Austro-Ugarske peli su se do 148 000 (38. 438 ubijenih, 92.955 ranjenih i 12. 208 zarobljenika).

Izanad svega, Srbija je formirala bedem između Centralnih Sila i Turske, i time predstavljala neumitnu grešku u svim planovima koji su kovani od Berlina do Bagdada, od Beča i Budimpešte do Soluna.

Sada bi trebalo da kažem nešto o srbskoj vojsci. Kod njih su vojska i narod jedno, na način koji je nama, na našem ostrvu, sasvim stran. Senka strašnog zločina počinjenog pre dvanaest godina je ugrozila reputaciju vojske, a ono što su stranci potpuno prevideli je brzo rasplamsavanje sasvim novog duha u njenim redovima, sve dok sjajne pobede nad Turcima u balkanskim ratovima, i ne manje inzvanredne pobede nad Bugarima, ne pružiše jasan dokaz o tome.

Regent Aleksandar sa oficirima

Škot rado u Srbinu prepoznaje svoju nabusitu, ratnu prirodu koju su njegovi preci usvojili i razvili pod moćnom vladavinom Valsa i Brusa. Pre dve godine, imao sam prilike da posmatram izbliza srpsku vojsku, budući da sam proveo dva meseca putujući po srbskoj Makedoniji u noći Balkanskog rata.

Tada sam upoznao mnoge oficire, često se zabavljao u menzi sa njima, i posetio puno njihovih garnizona i kampova. Niko ko je bio svedok tako savršenog odnosa između oficira i ljudstva ne može a da ne bude oduševljen tom čudovišnom mešavinom discipline i drugarstva.

Neki bi možda pomislili da je to prirodno u vojsci u kojoj kapetan često zapoveda svom bratu ili rođaku, no ima mnogo drugih sličnih vojski gde ovo nije slučaj. Svakako je srbska vojska zadojena duhom demokratije u najboljem smislu te reči. Kao što je uobičajeno da se trupama obraća sa "junaci", tako i oficiri svoje ljude dozivaju za bitku nazivajući ih "braćom".

A na kraju dana, prijatno je bilo videti oficire kako igraju kolo, poznati nacionalni ples Srba, i shvatiti da ova neverovatna familijarnost ničim ne ugrožava strogu disciplinu koja je tako bitna u svakoj vojsci.

Srbski vojnici u kolu sa britanskim oficirima i medicinskim sestrama iz Škotske, Solun 1916.

Oni koji vojsku cene na osnovu marša ili uniforme, neće se najpohvalnije izraziti o srbskoj vojsci (mada, treba naglasiti da je putna oprema srbskog vojnika jedna od najboljih u Evropi), no kao borbena mašinerija, obogaćena iskustvom poslednja dva rata, ne može se osporiti njen ogroman značaj, pogotovo imajući u vidu da je to vojska zemlje koja ima samo četiri miliona stanovnika.

Jedna od glavnih briga srbskog vojnika je da ne bude ranjen u glavu, i neki od njih su, u ranim danima rata, budući da su primetili kako zemlja smanjuje efekat požara i vatre, mazali svoje kape debelim slojem blata, pokušavajući da primene isti princip!

U bici kod Bakarnog gumna (novembar 1912. godine - prim. red) srbska pešadija je morala da napreduje preko otvorenog polja, sa sasvim malo zaklona, nasuprot utvrđenim turskim pozicijima. Na jednom od brda iznad bojnog polja štrčao je uništeni zamak Marka Kraljevića, najpoznatijeg junaka srbskih legendi, čije ime je i dalje prisutno u poeziji nacije.

Turske pozicije su zbrisane, i narednog dana su u poljskoj bolnici oficiri posetili i hvalili ranjenike, i od više njih dobili odgovor: "Uz pomoć Marka Kraljevića, nije nam bilo teško", a ispostavilo se da je nekoliko njih imalo viziju Marka kako jurca ispred njih na svom konju Šarcu i bodri ih za pobedu. Nije bilo načina da ih čovek ubedi da taj prizor nisu zapravo videli.

Odlazak u rat

Probajmo da rezimiramo, u grubim potezima samo, srbski karakter. Srbin je veseo, srdačan, otvoren, gostoprimljiv, veoma prijateljski nastrojen prema strancima, pričljiv, da ne kažem brbljiv; posle dugog i sasvim nepotrebnog razmatranja šta treba uraditi, on je spreman da hitro taj posao i obavi. Lako ga je podstaći, no sklon je promenljivim raspoloženjima i čak udarima depresije. Njegova neverovatna sposobnost da se sa sedmog neba surva u najdublji pakao i odmah zatim ode nazad, sklonost veoma očigledna u ovom ratu, navela je površne posmatrače da Srbina nazovu Francuzom Balkana.

Svakako nije moguć veći kontrast između Srbina i njegovog prvog komšije Bugarina, koji je istrajan i uporan, rezervisan i sumnjičav, daleko manje sklon imaginaciji i sa daleko slabijom sposobnošću da razume svet. Ova fundamentalna razlika u psihologiji je pravi uzrok nesporazuma ova dva balkanska suseda.

Srbski seljak je veliki džentlmen, u pravom značenju ove često pogrešno upotrebljavane reči. Izvanredna su svedočanstva sestara i doktora koji su otišli u Srbiju, ne znajući ništa o njoj niti o njenim običajima. Nisu svi jedinstveni u pohvalama obrazovanog staleža, ali svi kao jedan hvale seljaka. Glavni doktor velike bolnice ispunjene mešavinom austrijskih i srbskih zarobljenika mi reče, dok me je sprovodio kroz odeljenja: "Ako vidite čoveka koji se žali, taj sigurno nije Srbin!"


Iz govora "Srbski duh" koji je Robert Siton Votson održao u Kraljevskom koledžu u Londonu 10. marta 1915. godine

Beleška o autoru Robert Siton Votson (1879 - 1951) je bio urednik nedeljnika "Nova Evropa" koji je izlazio od 1916. do 1920. godine. U časopisu su izlagane ideje o tome kako treba urediti Evropu posle rata, tj. posle raspada Austro-Ugarske. Jedan je od osnivača Srbskog potpornog fonda, najznačajnijeg prosrbskog udruženja u Velikoj Britaniji tokom Prvog svetskog rata.