Od Srbije do Krfa – Put albanske Golgote

Sve je počelo velikom nemačko-austrougarskom ofanzivom. Početkom oktobra 1915. godine udružene snage nemačke i austrougarske vojske krenule su u napad na Srbiju. Centralnim silama ubrzo se pridružila i Bugarska, koja je još od Drugog balkanskog rata čekala trenutak da se obračuna sa Srbijom. Kraljevinu, koja je u tom trenutku imala oko 4.500.000 stanovnika napale su armija od skoro 800.000 vojnika. Srbska vojska je imala duplo manje vojnika, neprijatelj je bio nadmoćniji i u naoružanju, u topovima je taj odnos iznosio tri prema jedan u korist neprijateljskih snaga.
 

Sa severa i zapada nadirale su udružene austrougarsko-nemačke trupe, sa istoka su napadali Bugari. Otpor koji je pružila malobrojna srbska vojska nije mogao da zaustavi napredovanje neprijatelja. Britanske i francuske snage krenule su iz Soluna kako bi pružile pomoć srbskoj vojsci. Vlada i Vrhovna komanda odučile su da krenu u povlačenje ka jugu. Ideja je bila da se uz borbu povlače i da tako daju koliko-toliko vremena saveznicima da napreduju. Međutim, nedovoljne savezničke snage nisu mogle da probiju redove bugarske vojska, koja je već zauzela veći deo Makedonije.

Srbski vojnici koji su posle Albanije transportovani u Bizertu, Tunis

Vrhovna komanda naredila je opšte povlačenje. Vlada i regent otišli su iz Niša, kralj i Vrhovna komanda napustili su Kragujevac. Ide se iz Kraljeva, Prokuplja, Raške i Kosovske Mitrovice. U strahu od neprijateljskog terora, sa vojskom se povlače i brojne izbeglice, bežanija kako su ih tada zvali. Zločini u Mačvi 1914. godine suviše su bili sveži.

Kolona, koju je činilo između 300.000 do 400.000 ljudi prolazila je kroz blatnjave puteve južne Srbije i Kosova i Metohije. Bio je novembar, kiša je neprestano padala i bivalo je jako hladno. Na Kosovu je zavladala glad. Nije bilo dovoljno hrane za tako veliki broj ljudi. Ono malo hrane što se našlo u kosovskim gradovima albanski trgovci su prodavali po basnoslovnim cenama.

Ostrvo Vido - ostrvo smrti, dolazak bolesnih i iznemoglih srbskih vojnika

Pokušaji da se savladaju Bugari i probije put preko Kačanika ka Skoplju i Solunu, nisu uspeli. Srbska vojska je opkoljena sa svih strana. Vojvode i generali su zaključili da je vojska u tako lošem stanju da ofanziva ne bi dala nikakve rezultate i da bi vodila u katastrofalni poraz. Odlučeno je da nema predaje, nastavljeno je povlačenje. Jedini put vodio je preko teško prohodnih crnogorskih i albanskih planina.

Mnogi su napuštali domovinu, smatrali su da je zakletva koju su dali kralju i otadžbini prestala da bude obavezujuća. Ne postoje precizni podaci koliko je srbskih vojnika tada napustilo jedinice. U istorijskim izvorima se spominje da je jedan konjički puk kod Prizrena u toku noći ostao bez polovine svog ljudstva. Dezertere su neprijateljski vojnici hvatali i masovno internirali u logore. Ipak, većina srbskih vojnika, ostala je verna kralju i otadžbini.

Srbski regruti na ostrvu Vido posle povlačenja

Srbska vojska i izbeglice povlačili su se u tri pravca. Prvi su iz Prizrena krenuli ka Skadru. Preko Ljum Kule i sela Puke do Skadra povlačili su se regent Aleksandar, kralj Petar, Vlada i Vrhovna komanda. Tim pravcem su se povlačili i vojnici Novih oblasti. To je bio najkraći, ali i najteži put koji je vodio preko teško prohodnih albanskih planina. Put je bio dugačak 115 km i regent Aleksandar ga je sa gardom prešao za samo dva i po dana, srbskoj vladi je trebalo četiri dok je oficirima Vrhovne komande koji su pratili nosiljku staroga vojvode Putnika za prelazak puta bilo potrebno 11 dana.

Osim gladi, snega i ogromne hladnoće, vojnici koji su prolazili ovim putem bili su izloženi i napadima albanskih plemena. Na hiljade i hiljade njih ostalo je zauvek da leži u albanskim planinama. Umirali su od gladi, iscrpljenosti, smrzavanja ili su bili ubijeni u nekom od napada Albanaca.

Srbski vojnici čekaju hranu, logor Ipsos (Krf)

Drugi pravac povlačenja, bio je znatno duži. On je vodio od Peći, preko Rožaja ili planine Žljeb, do Andrijevice, Podgorice pa dalje do Skadra. Ovim putem se povlačila Prva, Druga i Treća armija kao i trupe Odbrane Beograda. Put od oko 300 kilometara srbski vojnici i izbeglice prešli su pešice u trajanju od 19 do 30 dana. Sa srbskim vojnicima i izbeglicama, ovim putem povlačili su se uglavnom i predstavnici savezničkih civilnih i vojnih misija. Najveći broj Srba umro je od iscrpljenosti i gladi. Planina Čakor ostala je upamćena kao planina smrti i stradanja. Temperatura se kretala do minis dvadeset, sneg je bio dubok i do dva metra, a nigde skloništa, nigde hrane.

Zamena srbskog novca u grčku valutu u logoru Guvija, Krf

Treći pravac povlačenja je možda i pravac najvećeg stradanja i umiranja. Tim putem povlačili su se srbski regruti, austrougarski zarobljenici i vojnici Timočke vojske. Od oko 33.000 srbskih regruta koliko ih je krenulo iz Srbije, albansku Golgotu je preživelo samo četiri hiljade ovih mladića. Pretpostavlja se da su ostali umrli na putu tokom povlačenja. Neki su i dezertirali. Vojska je krenuli iz Prizrena ka Ljumi i dalje kroz albanske planine ka Debru i Strugi. Prvobitni plan je bio da se pored Ohridskog jezera probiju do Grčke i Soluna. Pošto su Bugari zauzeli Strugu, regruti, vojnici i austrougarski zarobljenici su nastavili povlačenje preko Elbasana, Tirane i Drača do Valone. Oni su prvi evakuisani na Krf i zbog vrlo lošeg zdravstvenog stanja u kome su bili, masovno su umirali i na ostrvu Vido. Bili su to dečaci starosti od 17 do 19 godina, regruti koji nisu prošli pravu vojničku obuku i koji su povedeni kako bi jednog dana popunili redove već oslabljene srpske vojske.

Srbski vojnici u logoru na krfskoj tvrđavi

Za sve vreme povlačenja, srbski vojnici su očekivali da će spas pronaći kada dođu do albanske obale, kada izađu na more. Nadali su se da će naići na savezničke brodove i pune magacine hrane. Situacija je bila sasvim drugačija. Albanska luka Sveti Jovan Medovski bila je plitka za uplovljavanje velikih transportnih brodova, a nepijatelj je bio suviše blizu. Svaki drugi brod koji je uplovio u ovu najseverniju albansku luku bio je potopljen. Austrougarskim hidroavionima iz Kotora do Medove bilo je potrebno samo pola sata, podmornica je stizala za sat vremena. To je ugrožavalo masovnu evakuaciju ali i transport preko potrebne hrane.

Umiranje srpske vojske i civila nastavilo se u Skadru, Medovi i u Lješu. Iznemogli i gladni umirali su na skadarskim ulicama, u vojničkim logorima koji su podizani u okolini grada. Umirali su na peščanoj plaži Svetog Jovana Medovskog gde su danima čekali savezničke brodove.

Artiljeriske jedinica Timočke divizije čeka ukrcavanje

Vlada i regent su svakodnevno zasedali u zgradi skadarske opštine i zajedno sa saveznicima pokušavali da nađu spas i spreče propast srpske vojske. Prvobitno je bila ideja da se srbska vojska reorganizuje na obalama Albanije. Italijani su se plašili da će to ugroziti njihove strateške ciljeve i interese koji su se vezivali za Drač, a posebno za Valonu koju su okupirali još 1914. godine. Razmišljalo se i o Tunisu i severu Afrike koji je bio pod kontrolom Francuske. Prve evakuacije su krenule. Najbolesniji srbski vojnici su početkom januara 1916. godine brodovima iz medovske luke prevezeni u Bizertu. Na kraju je doneta odluka da srbska vojska bude evakuisana na grčko ostrvo Krf. Drač i Valona izabrani su za glavne luke evakuacije.

Austrougarske trupe, koje su polovinom januara osvojile Crnu Goru, napredovale su ka Albaniji i Skadru. Srbska vojska i saveznici morali su da se evakuišu iz Skadra, Lješa i Medove. Počinje novo povlačenje, novih 250 kilometara pešačenja, novo masovno umiranje srbskih civila i vojske.

Vojnici trećeg puka Moravske divizije kliču "Živela Francuska"

Kiša je početkom januara 1916. godine neprekidno padala u Albaniji. Izlile su se reke i područje koje je inače močvarno postalo je neprohodno. Blato i glib bili su na sve strane. Ne zna se koliko se srbskih vojnika udavilo u rekama koje su im presecale put, koliko ih je ostalo zaglibljeno u blatu, koliko je umrlo od iscrpljenosti prelazeći poslednje kilometre. Neki su na ostrvo Krf evekusiani iz Drača, neki su spas našli na brodovima koji su krenuli na Krf iz Valone. Iza njih, u Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji ostali su leševi srbskih vojnika i civila, žrtava jednog od najtragičnijih perioda srpske istorije - Albanske golgote.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Film su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS. Fotografije, koje do sada nisu objavljene u Srbiji, dobijene su od Ministarstva kulture Republike Francuske a uz posredovanje Ambasade Republike Francuske u Srbiji.

Stručni konsultant projekta „Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.