Ćirilica ili Pitanje pismenosti i pristojnosti

Računam da mnogi Srbi prate šta se dešava u Ukrajini. Malo koga će iznenaditi što banderovci u Kijevu svako malo predlažu da se „ukrajinski“ jezik – frankenštajn iz austrougarskih laboratorija XIX veka – polatiniči, kako bi se što brže ratosiljali mrskih im „Moskalja“. Kao odgovor na takve ispade „demokratske, napredne, ljudskopravaške tolerancije“, Donbas je već mesecima pod oružjem.

Ovo nije nova pojava. Pre skoro sto godina, u haosu posle Lenjinove revolucije, za Kijev su se otimali Nemci, boljševici i sledbenici Simona Petljure, preteče današnjih Banderovaca. Po romanu Mihaila Bulgakova o događajima iz tog vremena, „Bela garda“, pre par godina u Rusiji je snimljena mini-serija. U četvrtom delu ima jedna scena, negde od 47. do 49. minute, gde protagonistu – doktora Turbina – prisilno mobilišu Petljurovci. Od Turbinove gimnazije napravili su bolnicu, kojom upravlja njegov nekadašnji kolega, Kuricki. On se Turbinu obraća na „ukrajinskom“, ali dobija antologijski odgovor.

„Izvinite, ali ja vas ništa nisam razumeo.“

Kakve veze to ima sa Srbima i ćirilicom? Velike. Nije prvi put da se bavim ovom temom, i nažalost sumnjam da će biti poslednji, ali šta da se radi kad ljudi jednostavno ne obraćaju pažnju?

Postoje dve grupe koje u Srbiji propovedaju latiničenje. Prva, koju čine zavedeni, se poziva na lenjost i nepismenost: njima je mačeća latinica tobože jednostavnija, modernija, šta li već. To prosto nije istina.

Dok je kuso-latinična lenjost još nekako i važila kao argument u doba rane SMS-tehnologije i Nokija sa brojčanicima, pojavom pametnih telefona sa virtuelnim tastaturama taj izgovor gubi svaki smisao. Čak štaviše, novi uređaji otežavaju pisanje kusom latinicom, jer su programirani da je automatski „koriguju“ na engleski ili koji već latinični jezik. A osposobljavanje ćirilične tastature traje celih trideset sekundi, ili manje.

Ja evo sred Amerike već više od deset godina bez ikakvih problema koristim ćirilicu da pišem na srbskom – i na Sokolu, i na tviteru, i na fejsbuku, bilo gde – a kad treba da pišem na engleskom prebacujem se na englesku latinicu. Zašto bi to bilo naporno u zemlji gde je srbski u svakodnevnoj upotrebi? Ne razumem.

Drugi, pak, zagovornici latiničenja usvojili su onaj duh samoporicanja o kojem piše Milo Lompar: prihvatili su neprijateljske vrednosti, obrasce ponašanja, pismo, jezik, misli, misaone procese i uopšte sve, kao svoje. Pogledajte bilo koju internet-stranicu sledbenika kvislinškog kulta, biće vam odmah jasno.

Da je latinica „ravnopravno srbsko pismo“, zar bi je austrougarski okupatori silom uvodili 1915? Zar bi je mržnjom prema Srbima opsednuta KPJ sistematski sputavala i tiho ubijala? Ko ne zna sramotnu istoriju zatiranja ćirilice, neka je pročita. Pa posle neka se služi latinicom „jer je tako lakše“, modernije, ili šta već – ako mu dozvoli savest.

Lično smartam da je ćirilica najpraktičnije pismo živog srbskog jezika, skrojeno po njegovoj meri, i da nametanje latinice – kuse ili one sa kvačicama, svejedno – predstavlja nasilno oblačenje nepismene košulje šivene po tuđoj meri. Latiničenje nije nikakav napredak, već manifestacija ili lenjosti, ili zle namere. S tim na umu, šta nam je činiti?

Gledam u neverici kako se razni zaštitnici ćirilice ponašaju kaomontipajtonovske karikature. Nikad više društava za zaštitu (ne odbranu!) ćirilice, a manje ćirilice međ’ Srbima. A svima je zajedničko što zagovaraju zakone i njihovu primenu.

Aman, ljudi, pa kakvi se to zakoni danas u ovako obezdržavljenoj, požuteloj, preumljenoj, i unazađenoj Srbiji poštuju? Sprovode? Primenjuju? Ustavni sud se proglašava nenadležnim za ustav; advokati mesecima štrajkuju; predsednici, premijeri i ministri rade šta im je volja. Pritom čovek koji samo što ne izgovori ono apsolutističko „država, to sam ja“ svoju funkciju bez trunke samosvesti opisuje kao položaj „potrčka i poslušnika“ Brisela i Vašingtona – a svako malo daje izjave o neophodnosti „promene svesti“ i „preumljavanja“. U takvoj zemlji, sa takvim vlastima, vi biste da se donose i sprovode zakoni o zaštiti i upotrebi ćirilice?

S dužnim poštovanjem, ali ćirilica se ne brani manifestima, izjavama, lobiranjem ili pozivanjem na ovaj ili onaj zakon. I nema potrebe da se „čuva“ ili „štiti“ – kao da je, ne daj Bože, nekakva egzotična i ugrožena životinjska vrsta! Zar ne bi bilo logičnije da se napravi društvo za negovanje ili promociju ćirilice? Ili još bolje: „Društvo srpske pismenosti“, gde se upotreba latinice u startu smatra znakom nekulture? Dušmani upravo tako decenijama napadaju ćirilicu – kao tobože primitivno, seljačko, nazadno pismo. Ta tehnika upravljanja utiscima deluje i u suprotnom smeru. Samo pokušajte, videćete.

Jalovim pričama o zakonima, ukazima i amandmanima širi se beznađe i apatija među samim narodom, koji kao ništa ne može da uradi na očuvanju svog jezika i pisma (a da o identitetu, kulturi, veri i civilizaciji tek ne govorimo). Katastrofalna kategorička greška. Jer upravo je narod taj koji čuva i brani ćirilicu – njenom upotrebom u svakodnevnom životu.

Kako? Tako što će narod da insistira na postojećim zakonima, kad država već neće. Tako što će da odbije opštenje na latinici, u svakoj prilici – pri ispunjavanju formulara, u pošti, u banci, u prodavnicama, itd. Tako što će se prema latinici odnositi kao prema simbolu nekulture, nepristojnosti, nemara ili čak neprijateljstva – ako umesto dobronamernih ali zavedenih ljudi ima posla sa ostrašćenim autošovinistima.

Nadam se da smo se razumeli.

Nebojša Malić,
Stanje stvari