Albanska golgota i krfski vaskrs

Za vreme egzodusa, usred masovnih stradanja, preovladavalo je osećanje sloma i poraza. Bilo je traganja za krivcima u sopstvenim redovima, međusobnih optuživanja i obračuna. Proboj Solunskog fronta, oslobođenje i ujedinjenje srbskog naroda i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, dali su, međutim, albanskom stradanju i krfskom preporodu naknadni, dublji istorijski smisao. To je učinila i Vidovdanska, Kosovska ideja, obnovljena još uoči Prvog svetskog rata, snažno prisutna i u kulturi Kraljevine SHS, zahvaljujući pesmama Milana Rakića, skulpturama Ivana Meštrovića, prozi Nikolaja Velimirovića, Isidore Sekulić, Miloša Đurića. Povlačenje preko Albanije i preporod na Krfu sagledavani su kao izraz kosovskog opredeljenja srbskog naroda. Nazivani su "raspećem" i "vaskrsom", ili "golgotom i vaskrsom Srbije".

Istoričari već ceo jedan vek pokušavaju da razumeju i protumače ono što se dogodilo 1915. i 1916. godine. Neverovatno, ali istinito - o golgoti i vaskrsu Srbije nije snimljen nijedan igrani film. Fotografi i dokumentaristi su, međutim, dostojno odužili svoj dug. Konačno, književnost je, možda, učinila najviše za uobličavanje sećanja i znanja o 1915. i 1916. godini. Dovoljno je samo setiti se onih pisaca koji su u ovim događajima učestvovali i o njima neposredno svedočili, poput Branislava Nušića, Stevana Jakovljevića, Rastka Petrovića, Dragiše Vasića, Stanislava Krakova. U kolektivnom sećanju, koje čini temelj srbskog nacionalnog identiteta, golgota i vaskrs Srbije, kao središnji deo ratova od 1912. do 1918, imaju ključno mesto, zajedno sa Nemanjićima, Kosovskom bitkom, Karađorđevim ustankom, Drugim svetskim ratom, Jasenovcem, „Olujom" i „Milosrdnim anđelom".

Srbski istoričari se uzalud trude da o golgoti i vaskrsu Srbije 1915-1916. pišu hladno i objektivno. Nije reč samo o tome da će se srce svakome stegnuti kada vidi fotografije dečaka sa šajkačama, u poderanim opancima, sa pletenim torbicama o ramenu, kako, bez roditelja, sa srbskom vojskom, pešače preko Kosova polja i umiru, napušteni i zaboravljeni, u zavejanim bespućima albanskih planina, u dalekom Fijeru ili na obalama Vojuše. Ili o tome da će svako ko dođe na Vido - „ostrvo smrti", tu posetu, bez ikakve sumnje, pamtiti do kraja života.

 

Priča o 1915. i 1916. godini ima, naime, sve odlike epskog, nečega što podstiče i pokreće dubinske, junačke i stradalničke slojeve u zbunjenoj duši današnjeg čoveka. U oktobru 1915, Srbi su se tukli sa vojskama tri carstva - Nemačke, Austrougarske i Bugarske (čak se i Bugarska, naime, 1908. godine, proglasila za carstvo). Nemci, najopasniji neprijatelj, koji je probio srpske redove na Savi i Dunavu, na glavnom pravcu nastupanja, u dolini Morave, čudili su se silini otpora srpske Treće armije, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma. Trupama Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihaila Živkovića Gvozdenog, usred borbe pomagali su građani srpske prestonice - deca, žene i starci. Neprijatelj ih je, zarobljene, streljao. Vojvoda Stepa Stepanović je, sa svojom Drugom armijom, držao front prema svojim starim znancima, Bugarima. Tek kada je Bugarska, pošto je sačekala da Nemci probiju srbski front na severu, udarila u leđa Srbije, srbska vojska je krenula u povlačenje koje će se okončati na Krfu. Čak i posle bugarskog napada 14. oktobra, Prva srbska armija vojvode Živojina Mišića ostala je neporažena. Ona je sve do tada uspešno držala front prema Austrougarima. Na dramatičnim sastancima srbskih vojvoda i generala u Peći, 29. i 30. novembra, vojvoda Mišić će tražiti da srbska vojska izađe na Kosovo polje i tu primi odsudnu bitku sa neprijateljem, umesto da se povlači u Crnu Goru i Albaniju. Za vreme egzodusa, sve do Skadra i Lješa, Mišićeva Prva armija štitiće odstupnicu srpske vojske i civila i voditi neprekidne borbe u odstupanju. Vrhovno starešinstvo nad svima imalo je nekoliko staraca, sređenih životnih iskustava i čvrstih uverenja - kralj Petar Karađorđević, predsednik vlade Nikola Pašić i načelnik Generalštaba vojvoda Radomir Putnik. Kralj Petar i regent, mladi Aleksandar Karađorđević, koji je uoči rata stao na očevo mesto, nalazili su se u prvim borbenim redovima, da bi ohrabrili svoje vojnike. Dubina nerazumevanja između Srba i osvajača videla se i po tome što su prisustvo Karađorđevića na borbenim položajima tumačili kao pripremu za predaju.

 

Potpuno nerazumevanje vladalo je, međutim, i između Srba i njihovih saveznika. Rusija, Britanija i Francuska su, u septembru 1915, sprečile Srbiju da napadne Bugarsku i da tako na vreme spreči njen udarac u leđa srpske vojske. Zauzvrat su Srbima obećavali da će im iz Soluna priteći u pomoć. Na tome se zasnivao srbski ratni plan kada je počeo napad neprijatelja. Srbska vojska, međutim, nije uspela da se spoji sa saveznicima, koji su 5. oktobra počeli da se iskrcavaju u Solunu. Te francuske i britanske trupe bile su preslabe da bi odbranile dolinu Vardara od Bugara, i da bi se probile kroz njihove redove. Za epsku priču potreban je i motiv izdaje.

 

Srbi su 1915. verovali da su ih saveznici izdali i prepustili sudbini. U jednom trenutku, sredinom novembra 1915, srbski kralj, regent, vlada, narodni poslanici, sva srbska vojska i izbeglice slegli su se na Kosovu polju. Mnogi su se tada pitali da li će tu, na Kosovu, propasti i obnovljena srbska država, baš kao nekada srednjovekovno srbsko carstvo? Da li je sve što se događalo još od 1804. bio samo san o slobodi, pre povratka u tuđinsko, vekovno ropstvo? Čak i rasulo koje je Srbe konačno zahvatilo u Prizrenu i Peći imalo je u sebi nečeg epskog. U Peći su, pre pokreta ka crnogorskim planinama, usred masovnih dezertiranja, uništavanja municije, spaljivanja dokumenata i ogromnih vatri i eksplozija, srbski artiljerci plakali dok su "sahranjivali" svoje topove koji su im čuvali glave još od 1912. godine. Oni koji tada nisu pobegli, krenuli su ka snežnim visovima koji su se kao zidine uzdizali iznad Peći i Prizrena, bili su rešeni da se ne predaju, da se bore do kraja.

 

U planinskim, snežnim bespućima Crne Gore i Albanije, mraz, glad, rane, bolesti i umor desetkovali su srpske kolone. Glavnini vojske i izbleglica, koji su prošli kroz Crnu Goru, tamošnje srbsko stanovništvo neretko je davalo poslednje rezerve hrane; ljudi su, međutim, u opštoj nemaštini i nesreći, morali da misle i na svoju decu i porodice. U Albaniji je Srbe čekalo neprijateljsko i ravnodušno stanovništvo. U pljačkaškim napadima Albanaca naročito su stradale trupe Novih oblasti, koje su se povlačile putem kojim su 1912. godine Srbi već ulazili u Albaniju, preko Puke i Orošija ka Lješu i Skadru. Najviše su stradali komora i civilno stanovništvo, deca i žene, koje su Albanci bespoštedno otimali i odvodili. Jedan oficir je opisao kako je sa svojim vojnicima krenuo za napadačima, da bi ušao u njihovo selo i oslobodio veliki broj zarobljene dece, žena, pa i vojnika.

 

Pošto su, u prvoj polovini decembra 1915. izbili na albansku obalu, u Skadar, Lješ i Drač, Srbi su ponovo morali da se suoče sa sporošću i ravnodušnošću saveznika. Ruski car, sada predaleko da bi mogao da pomogne, zahtevao je od Pariza, Londona i Rima da Srbima hitno priteknu u pomoć. Francuzi su pomogli najviše i najbrže. Britanci su bili ravnodušni, iako su njihovi inžinjerci mnogo toga učinili da olakšaju položaj i kretanje Srba. Italijani, zabrinuti da će im Srbi ugroziti posede u Valoni i Draču, bili su neprijateljski raspoloženi. Sporadične evakuacije iz Svetog Jovana Medovskog i prečesta potapanja brodova koji su donosili hranu, pokazali su da je ova luka bila previše opasna za evakuaciju cele srpske vojske i civila. Okršaji britanskih, francuskih i italijanskih flota sa ratnim brodovima i podmornicama Austrougarske u Jadranu bili su skoro svakodnevni; najveća bitka odigrala se kod Drača, 29. decembra 1915. godine. 
Sabijeni na obalama Albanije, Srbi su svakog časa, prodorom Bugara sa istoka i Austrougara sa severa, mogli da budu uhvaćeni u klješta i konačno uništeni. Pošto je pala Crna Gora, 12. januara 1916, trupama Austrougarske otvoren je put ka Skadru i Albaniji. Srbska vojska je morala da krene na novi marš, ka Draču i Valoni. Pokret kroz nepregledne vode i močvare, pod kišom i vetrovima, bio je još ubitačniji od prelaska zaleđenih planina.

 

Prava, masovna evakuacija srpske vojske iz Drača i Valone počela je tek krajem januara i trajala je do 19. februara. Poslednji delovi srpske Konjičke divizije na Krf će biti prebačeni tek 5. prila 1916. Bila je to najveća pomorska operacija ovog tipa u Prvom svetskom ratu. I docnije, ona će po svojim razmerama, biti uporediva samo sa evakuacijom Britanaca i Francuza iz Denkerka 1940. godine.

 

Uprkos neprijateljstvu i međusobnim sumnjičenjima, mora se reći da je glavni teret masivne i rizične operacije spasavanja Srba sa albanskih obala podnela italijanska ratna flota. Na Krfu će ih sačekati italijanske, ruske i britanske misije, ali će im glavnu pomoć pružiti Francuzi. Oni će Srbe hraniti, snabdeti naoružanjem i reorganizovati njihovu vojsku. Francuska će primiti najveći deo srbskih civilnih izbeglica i školovati najviše srpske izbegličke dece. Francuska ratna flota prebaciće srpsku vojsku, počevši od 18. aprila, sa Krfa na Solunski front.

 

Ubedljiva većina srbskih vojnika nikada ranije nije videla more. Njegove modre dubine, oko Vida i Krfa će, međutim, primiti posmrtne ostatke preko 5.000 ovih junaka. Takav završetak njihovog ratnog puta prevazišao je čak i epsku maštu.

 

Egzodus iz 1915. i 1916. odneo je živote 77. 455 srbskih vojnika i preko 140.000 civila. Kada se tome pridodaju umrli u epidemijama, od posledica gladi, bolesti i iscrpljenosti, u neprijateljskoj najezdi i koncentracionim logorima, onda je, prema nekim proračunima, 1915. i početkom 1916. godine umrlo oko četiri petine od ukupnog broja stanovnika Srbije stradalih u Prvom svetskom ratu - čak oko 1.050.000 ljudi, žena i dece.

 

Vido je upamćeno kao "ostrvo smrti", ali Krf je za Srbe bio "ostrvo vaskrsa". Mesto i značenje Krfa u istoriji Srba kao da još nije dovoljno jasno prepoznato. Tu je, 1916. godine, vaskrsla Srbija. Sred vekovnih maslinovih šuma, pod blagim mediteranskim suncem, okrepljena krfskim vinom i dobrotom Krfljana, ovde je oživela srbska vera, preporođena srbska vojska i obnovljena srbska država. Odatle će Srbi krenuti u pobedu i slavu, ka svojim kućama, ka otadžbini.

 

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS. Autor RTS projekta „Srbi na Krfu" je Slađana Zarić.