Laza Kostić sklapao niti srbskog jedinstva

Posle sedam decenija istrajne borbe, u kojoj je uloga pokreta karbonara ili sistema na krajnje žrtve spremnih revolucionarnih organizacija bila izuzetno velika, ujedinjenje Italije okončano je 1870. godine. Sledeći taj primer, na Cetinju je 1871, uz blagoslov knjaza Nikole Petrovića, osnovana Družina za oslobođenje i ujedinjenje srbsko. Jedan od njenih vođa bio je niko drugi do veliki srbski poeta Laza Kostić.

Već slavan, mada mu je, kao i crnogorskom knjazu, tada bilo tek 30 leta, pesnik je, beleži istoričar književnosti dr Miodrag Popović (1920-2005), u izuzetnoj, a malo poznatoj studiji "Politička drama Laze Kostića" iz 1960. godine, u Crnu Goru otišao s vojvođanskim liberalnim prvakom Mišom Dimitrijevićem. Povod je bilo krštenje knjaževog sina prvenca, prestolonaslednika Danila, a stvarni cilj definisanje novih oblika nacionalne borbe posle zabrane rada Ujedinjene omladine srpske i u Austro-Ugarskoj, i u Srbiji, baš u proleće te 1871.

- Kostić je tada bio predsednik godišnjeg odbora Omladine i sa zabranom njenog rada nije mogao da se pomiri, pa je već u septembru na Cetinju došlo do formiranja svesrpske karbonarske Družine za oslobođenje i ujedinjenje srbsko - piše Popović.

Uz Kostića i Dimitrijevića, osnivači su bili i budući narodni tribun Vasa Pelagić, legendarni Đoka Vlajković, tada kapetan, a docnije pukovnik srpske vojske, pa još jedan bard nepomirljive borbe protiv Turaka, Hegelov vernik i profesor filozofije na beogradskoj Velikoj školi Milan Kujundžić Aberdar, bosanski bakunjinovac Kosta Ugrinić... Na Cetinju su zajedno sačinili i Ustav Družine koji je, uz ostalo, predviđao da ona može da se napusti samo - smrću.

- Ko izda društvenu tajnu ili uopšte izda zadatak društveni, Družina je dužna suditi mu i ne ustezati se ni od krajnjih mera - pisalo je, uz ostalo, u njemu.

Družini su, docnije, u Beogradu prišli i pukovnici Sava Grujić i Jevrem Marković, profesor Velike škole i potonji ministar pravde Gligorije Geršić, u Novom Sadu upravnik Srbskog narodnog pozorišta Antonije Hadžić... Kostić i Dimitrijević su, inače, u njenom osnivanju učestvovali po direktnom nalogu Svetozara Miletića, koji je nacionalnom borbom upravljao iz zloglasne kaznionice u mađarskom gradu Vacu, u kojoj je tada robovao. Miletić je, sokoleći ih, iz zatvora pisao i drugim svojim saborcima:

"Neka vam je na znanje da sam ja sa Crnom Gorom u svezu stupio. Pre sveg radim, a radite i vi, na zbliženju Crne Gore i Srbije. Cel je sloga i što skorije oslobođenje Bosne i Hercegovine i uopšte hrišćanskih naroda na istoku."

Baš kao u svojim pesmama-pletisankama, Kostić je, pletući niti srbskog jedinstva, u avgustu 1872. otišao u Beograd, na proglašenje maloletnog Milana Obrenovića za kneza Srbije. I tamo je, međutim, bilo austrogarskih denuncijanata koji su javili da je na banketu u kafani "Pariz" klicao "ujedinjenju svih Srba, s ovu i s onu stranu Save".

- Da Bog da da stresemo i austrougarski jaram, pod kojim stenjemo već više od sto godina - završio je, kako je pisalo u njihovom izveštaju, pesnik svoju zdravicu.

Uhapšen je čim se vratio u Novi Sad i odmah sproveden u tamnicu u Budimpešti. Optužen je za veleizdaju, a prilikom pretresa u njegovoj kući su pronađena i šifrovana pisma Vase Pelagića koji će, uzgred, s kraja te 1872. doći u emigraciju upravo u Novi Sad.

- U istrazi, Kostić je do kraja istrajno tvrdio da je ključ šifara iz Pelagićevih pisama izgubio i uporno je odbijao i sve druge optužbe - beleži Popović u svojoj studiji.

Njegovu postojanost nije uzdrmalo ni šest meseci danonoćnog ispitivanja, i ugarska policija je, najzad, zbog nedostatka dokaza, morala da ga pusti na slobodu. Srbski narod ga je, međutim, dočekao pesmom koja se, dugo, pevala na samo u Novom Sadu i drugim srbskim varošima, već i u Pešti i Beču:

"Zelen doboš dobuje, Laza Kostić robuje..."

Na njenim krilima Kostić je naredne 1873, u rodnoj Šajkaškoj, izabran za srbskog poslanika u Ugarskom saboru.

- Svaki svoj govor počinjao je na srbskom i svojim držanjem izazivao čitavu buru među Mađarima - zapisaće, docnije, u jednom divnom eseju o velikom poetskom pretku Miloš Crnjanski.

Kada je 1875. pukla Nevesinjka puška, u kojoj su se, inače, borili i Pelagić i Ugrinić, Laza je kao izveštač Miletićeve "Zastave" i više bečkih listova pohitao na Cetinje. Biće tu i 1876, kada je knez Milan poveo srbsko-turski rat u koji se uključila i Crna Gora knjaza Nikole, a u kojem su, uzgred, Vlajković, Aberdar i Grujić, dakle Lazini "karbonari" iz cetinjske družine, bili istaknuti srbski komandanti.

Najzad, Kostić će na Berlinskom kongresu 1878. biti i lični sekretar opunomoćenog srbskog delegata i potonjeg predsednika Vlade Kraljevine Srbije Jovana Ristića, ali će to biti trenuci ne samo njegove velike gorčine.

"Ostade Prizren, ostade Skoplje, ostade Bosna zarobljena", zapevaće, očajan, posle po Srbe nepravednih odluka kongresa.

Eho tog vapaja, čini se, bolno odjekuje i danas.

TAMNICA I PERA SEGEDINAC

TAMNOVANJE u Pešti je, veruje Popović, Kostića duhovno povezalo sa Perom Segedincem, srbskim graničarskim kapetanom kojem austrijske vlasti priznanje da protiv njih sprema bunu nisu iznudile čak ni kada su mu telo iskidale na komade.

- Svakako da se već u zatvoru, u časovima dok je iščekivao poziv na novo saslušanje, u Kostićevoj mašti začela ideja o drami "Pera Segedinac", koju će kasnije napisati - beleži Popović, uveren da je svetao Segedinčev primer Kostiću pomogao da ostane čvrst pred mađarskim istražiteljima.