Kriza oko Sabora: Na šta računa konstantinopoljska diplomatija?

Razočarenje i bol – tako se može okarakterisati reakcija na odluku Generalnog sekretarijata Vaseljenske patrijaršije od 6. juna ove godine o tome da se ne održavaju dodatne konsultacije u vezi s primedbama koje su Pomesne Crkve dostavile na nacrte saborskih dokumenata. «S nedoumicom i čuđenjem», kako se kaže u zvaničnom saopštenju Fanara, a ne s pažnjom i razumevanjem, avaj, Sveti Sinod pod predsedavanjem patrijarha Vartolomeja doživeo je stavove i mišljenja niza bratskih Pravoslavnih Crkava koji su izraženi u poslednje vreme i konstatovao je da ponovno razmatranje već planiranog saborskog procesa... prevazilazi granice svih institucionalnih okvira. Kratak rezime glasi: «primedbe se ne prihvataju, dolazak je strogo obavezan».

Predlozi Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve za održavanje dodatnog kruga predsaborskih konsultacija u roku do 10. juna kategorički su odbačeni. Vaseljenski patrijarhat «poziva... da se u unapred zakazanim rokovima učestvuje u radu Svetog i Velikog Sabora u skladu sa svepravoslavnim odlukama koje su potpisali, kako poglavari na svojim sabranjima, tako i ovlašćeni predstavnici Crkve i toku dugog procesa pripreme za Sabor». Ispostavlja se da su institucionalni okviri važniji od poverenja. Tako se otkriva istinska vrednost uveravanja u bratsko razumevanje i bliskost.

Na šta zapravo računa konstantinopoljska diplomatija u ovako složenoj situaciji? Da li na to da će dokumenti sa svojim mnogobrojnim protivrečnostima i nedostacima, koji su izazvali vrlo oštre prekore, odjednom biti prihvaćeni opštim konsenzusom? Ili na novi skrupulozni proces usaglašavanja? Ali usaglašavanja i ispravke su posao radnih grupa i specijalno određenih predstavnika. Sporovi i sukobi stavova u prisustvu crkvenih poglavara i mnogobrojnih članova delegacija i niza posmatrača, štampe i zvanica – ni iz daleka ne predstavljaju uspešno rešenje, posebno ako govorimo o demonstraciji svepravoslavnog razumevanja.

«Požuri polako,» - upozorava stara mudrost. Proces usaglašavanja dnevnog reda sabora se po svedočenju učesnika u pregovorima, pretvorio u trku, u trku prestiža za glavnog inicijatora i organizatora manifestacije, Konstantinopoljski patrijarhat. Pripremni radovi su trajali 7 godina, počevši od 2008. godine. Apsurdno je i smešno da će sad nedostajati nekoliko meseci za ono što je verovatno glavno – upoznavanje s tekstovima nacrta u Pomesnim Crkvama.

Na kraju se na patrijarha Vartolomeja i njegove najbliže pomoćnike obrušila lavina kritike i ispostavilo se da je sam momenat maksimalno nezgodan za obavljanje ovako važnog istorijskog susreta. Ne može svako javno da prizna sopstvene greške. U veštačkoj krizi koja je nastala uprkos željama Ruske Pravoslavne Crkve, Gruzijske Pravoslavne Crkve, Bugarske Pravoslavne Crkve, Grčke i Antiohijske Pravoslavne Crkve, veliki je sablazan provociranja otvorenog konflikta, pa čak i prevremenog prekida rada Sabora s vrlo teškim i nepredvidivim posledicama po budućnost vaseljenskog Pravoslavlja.

Vrlo je verovatno da će diplomatija Konstantinopolja smatrati da za nju najzgodniji izlaz iz nastale, po nju neugodne situacije, predstavlja put skandala. Optužbe na adresu Moskve su formirane, o tome svedoče mnogi znaci. Više puta su predstavnici Fanara izražavali svoju ljutnju. U pogledu napada i drskih izmišljotina događaj bez presedana predstavlja objavljivanje članka protoprezvitera Konstantinopoljske patrijaršije pod nazivom «Da li je odluka Gruzijske Crkve ispravna ili provokativna?» On sebi dozvoljava da u članku razmišlja o tome da su ih gruzijski delegati «namučili», da ponašanje gruzijskih predstavnika «izaziva ljutnju i vodi u ćorsokak». Cecis sebi dozvoljava ovakve ocene unutrašnjih stvari nezavisne i samoupravne Gruzijske Pomesne Crkve, od čega se čovek ježi. Po njegovim rečima «Gruzijska Crkva se nalazi u ropstvu fundamentalističkih krugova», autor koristi otrcane fraze i zastrašujuće stilske figure poput «povratka zemlje u srednji vek». Iza svega tog se, po mišljenju Cecisa, koji je, uzgred rečeno, jedan od glavnih konstantinopoljskih delatnika u predsaborskom procesu, pomalja se, kao što je to običaj da se kaže u modernoj političkoj retorici, senka Moskve.

Ovakvi ispadi su izazvali pravedno negodovanje u Gruziji. Teško je zamisliti miran tok Sabora uz ovako užarene emocije. Koristeći logiku prot. G Cecisa, lako se možemo zapitati u zarobljeništvu kojih krugova se nalazi Konstantinopoljska patrijaršija i koliko zapravo vrede lažna dobronamernost i bratoljublje savremenog ekumenističkog bogoslovlja mitropolita J. Zizjulasa i prot. G. Cecisa.

Dani koji su preostali do 19. juna, datuma početka Sabora, nažalost, vrlo verovatno, predstavljaju odbrojavanje do stupanja u dejstvo negativnog scenarija. Inicijativa Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve je sadržala realnu mogućnost da se spasi situacija. Molimo se da Gospod podari Njegovoj Svetosti patrijarhu Vartolomeju svest o istinskoj, a ne retoričkoj «izuzetnoj odgovornosti za održavanje jedinstva Pravoslavlja».

Andrej Rogozjanski
Sa ruskog Marina Todić,
Pravoslavlje