U dodiru sa tradicijom stepe: Poznanstvo sa Hakasijom

Dah sibirske stepe

Jedan od najlepših magistralnih puteva Sibira je „Jenisej”, ili put R257. On povezuje Kasnojarsk sa Abakanom, glavnim gradom Hakasije, a zatim nastavlja sve do granice sa Mongolijom. Ako se vozite ovim putem bez žurbe, možete osetiti tihi, uspavljujući dah ogromne sibirske stepe. Kroz otvoren prozor u auto ulazi opori miris suve trave, ali i mirisnog cveća, posebno majčine dušice koja se krije negde među kamenjem.

Hakasija podseća na holografsku razglednicu iz zagonetne zemlje, na kojoj pod određenim uglom ravna površina dobija reljef, a obične pojave izgledaju tajanstveno i imaju neki skriveni smisao. Ako se zagledate u daljinu, nećete videti ravnu površinu, sa kojom se obično asocira stepa, nego reljefne pejzaže. Brežuljci na horizontu liče na kosmate kamilje grbe. Sliku dopunjuje stenje koje je oksidiralo i čija se oker boja kombinuje sa zelenilom raznih trava i žućkastim koviljem.

Ilustracija: Aleksandar Nerozja

Kameni stražari

Turisti se trude da posete spomenike drevnih kultura, a u ovom regionu ih ima preko hiljadu. To su stele, nadgrobni kamenovi i petroglifi. Jedan od takvih spomenika je Boljarska Pisanica. To je stena sa crtežima drevnih naselja sa kućama poput jurti i scenama napasanja stoke i pripremanjem hrane, što je retkost u Evroaziji.

Veliki Salbički kurgan i planinski lanac Sunduki su mesta gde i sami žitelji Sibira rado dođu u jesen ili proleće da provedu vikend ili raspust. Pet planinskih vrhova podseća na braću divovskog rasta. Drevnim ljudima su oni služili kao svojevrsne opservatorije pod otvorenim nebom. Stene, prolazi i otvori u liticama služili su kao časovnik, a na vrhovima Sunduka vršeni su i još uvek se vrše šamanski rituali.

Ilustracija: Aleksandar Nerozja

Mome kolegi, fotografu Aleksandru Nerozji, posrećilo se da jednom čuje zvuke tog obreda koji je za Hakase svetinja: „Jednom smo odlučili da provedemo noć na vrhu prvog Sunduka. Fotografisali smo zvezde i čekali zoru. Nismo ni primetili kako je prošla noć. Izlazak sunca je bio fantastičan. Sa vrha puče pogled u veliku daljinu. Zatim smo doživeli i oluju, i tamošnji čuvar nam je pričao priče pokraj vatre, a jednom smo se probudili uz zvuke daira i grlenog (alikvotnog) pevanja. To je neko na drugom vrhu vršio šamanske obrede”.

U Hakasiji se još uvek zadržao šamanizam – duž puta se može videti kamenje ili drveće na koje su privezane raznobojne satenske trake. Ako pokušate da stavite u džep nešto u znak sećanja na stepu, na primer kamenčić ili travu, meštani će vas zamoliti da to ne činite, jer sve što postoji u prirodi za njih je svetinja i poseduje posebnu silu.

Ilustracija: Aleksandar Nerozja

Etno-kalendar

„Sve što vidimo je etnično” – pisao je poznati ruski etnolog Lav Gumiljov. Putovanje u Hakasiju je kao avanturistička kompjuterska igrica u kojoj se traga za sačuvanom lokalnom etničnošću. U potrazi za njom vredi pogledati i nacionalni kalendar Hakasije. Dan prolećne ravnodnevice je ujedno i jedan od najvažnijih hakaskih praznika. Zove se Čil Pazi i obeležava se u Abakanu, glavnom gradu ovog regiona. To je zapravo hakaska nova godina. Tada se u Abakan stiču ljudi iz raznih manjih i većih sela, postavljaju jurte na glavnom trgu, pripremaju nacionalna jela, pale vatre i pevaju pesme na maternjem jeziku. Drugi važan praznik je Tun Pajram. On se praznuje kada Hakasi počnu da teraju stoku na letnje pašnjake. To je praznik prvog ajrana – hakaskog napitka od ukiseljenog mleka. Toga dana se organizuju takmičenja na konjima pod nazivom „Čaris”, nadmetanja u pripovedanju, šivenju narodne nošnje i gađanju lukom i strelom.

Ilustracija: Mihail Maklakov

Ukus Hakasije

Hakaska kuhinja je možda najkonzervativnija pojava ovdašnje kulture. Nošnja vremenom izmodi, jezik se zaboravi, verovanja se promene, a stari recepti se prenose u porodicama sa kolena na koleno. Probajte ovdašnja jela od mesa. U ovom regionu odvajkada žive stočari. U prodavnicama Abakana se može naći „hijma” (kobasica od seckanog goveđeg i konjskog mesa), a u kafeima možete probati „mjun” (kuvanu ovčetinu u buljonu) ili „kjoptirges” (tanke lepinje bez kvasca koje su se ranije pekle u jurti na kamenju).

Ilustracija: Mihail Maklakov

Od tradicionalnih napitaka Hakasije vredi probati ajran, napitak od ukiseljenog kravljeg mleka. „Sve zdravlje je od ajrana” – kažu Hakasi. Stepski čaj sa mlekom u ovom regionu nije toliko popularan kao u ruskoj republici Tuvi, ali zato ovde ljudi rado piju čajeve od lišća ribizle i brusnice, sa šipurkom i majčinom dušicom, koja se na hakaskom zove „irben”. U drevna vremena se uz takav čaj služilo „oreme”, tj. kajmak skinut sa ohlađenog mleka pomešan sa mlevenom sremzom (Prunus padus). To je bila praznična poslastica. Danas se „oreme” pravi sa pavlakom i može se probati u lokalnim kafeima.

Ilustracija: Mihail Maklakov

Ana Gruzdeva,
Ruska reč