Za 14 godina Hrvatska prodala pet ostrva

 
Iako se pre desetak godina na mogućnost prodaje hrvatskih ostrva i ostrvaca gledalo kao na katastrofalnu i sramotnu rasprodaju i nacionalne i porodične srebrnine, a nagoveštavala se i totalna rasprodaja svetskim milijarderima, rezultati nisu posebno fascinantni — u 14 godina, naime, prodato je samo njih pet.

Među prvima je prodato ostrvo Smokvica kod Primoštena 2002. godine za devet miliona kuna, odnosno za 1,1 milion evra.

Godine 2000. prodata su ostrva Frašker i Fraškerić firmi ruskog tajkuna Vladimira Jevtušenkova, dok je 2005. godine otočić Jakljan prodat Goranu Štroku za šest miliona evra, a privatizacijom dubrovačkog hotela „Ekscelsior“ kupac je u paketu dobio i Ostrvo života u Malostonskom zalivu.

Ostrva na prodaju i nema puno, prenose hrvatski mediji.

Na hrvatskoj strani Jadrana ih je što većih što manjih 1.244, od toga naseljenih 65, ali u državnom vlasništvu ih je 85 posto i oni nisu na prodaju.

Kada se ostrvo otkupljuje od privatnog vlasnika važi pravilo preče kupovine, što znači da prodaju treba ponuditi najpre opštini, županiji i državi, pa te ako oni nisu zainteresovani može se ponuditi privatniku.

Ugovor o kupoprodaji, međutim, ne garantuje potpuni posed, budući da još uvek kao opšte dobro ostaje obalni pojas širine minimalno šest metara, a tek sa dobijenom koncesijom i za taj deo kupac se može smatrati potpunim vlasnikom.

Svojevremeno se, nakon prodaje Smokvice, u javnosti pojavio strah da će sva privatna ostrva biti vrlo brzo rasprodata, pa su 2006. godine donesene izmene i dopune Zakona o ostrvima, kojima je uvedeno pravo preče kupovine države, županije, grada ili opštine.

To bi značilo da su pored cene po kojoj će nasleđenu dedovinu ponuditi državi, a ispod koje potom ne mogu ići u prodaju ni drugima, vlasnici morali imati i sve uredne potrebne dokumente, uključujući i dokument o utvrđenom pomorskom pojasu.

Tek nakon što se u roku od 60 dana utvrdi da ni država, županija, grad ili opština nemaju interes za kupovinu, vlasnici mogu razmišljati o prodaji ostrva.

„Međutim, nijedno ostrvo u celosti zapravo se ni pre nije moglo prodati, jer bi to podrazumevalo i prodaju pomorskog dobra koje je opšte javno dobro, što znači da su potencijalni kupci mogli imati svoje ostrvo, ali ne i plažu, jer ju je moguće dobiti samo uz koncesiju“, objašnjava pravnica Jasminka Biliškov, vlasnica agencije „Biliškov nekretnine“ iz Kaštela Starog i zamenica predsednika Udruženja agencija za promet nekretninama, čija je firma učestvovala u kupoprodaji Smokvice.

Ta agencija zapravo i jeste najiskusnija u ponudi ostrva, jer od ukupno ponuđenih dvadesetak ostrva na Jadranu, oni na „lageru“ imaju petnaestak.

„Imati svoje ostrvo je znak prestiža među svetskom elitom, ali hrvatsko zakonodavstvo i loši infrastrukturni uslovi na našim ostrvima uveliko koče njihove namere. Tako su od nameravane kupovine odustali i neki od poznatih klijenata, poput Bernija Eklestona i princeze Karoline od Monaka“, navela je Jasminka Biliškov.

Prema njenim rečima, za kupovinu ostrva uvek postoji interes i upravo sada agencija na čijem je čelu ima dva klijenta koji su zainteresirani za kupovinu i obilaze lokacije.

Dodala je i da sva jadranska ostrva i ostrvca nisu jednako atraktivna, pa su i cene u rasponu od 11 do 70 evra po kvadratnom metru.