Kajmakčalan – krvlju natopljena kapija slobode

Kamenite i kao sečivo bajoneta oštre litice, padine tek oskudno pokrivene travom i retkim bodljikavim žbunjem, surov su i negostoljubiv teren čak i kad ga obasjava sunce i kada nema vetra koji huči planinom Nidže. Onima koji pešice krenu ka vrhu, ka Kajmakčalanu, potrebni su sati upornosti i zavidna kondicija.

Nije lako ni terenskim vozilima stići do vrha koji natkriljuje sve okolne visove Grčke i Makedonije. Razrovani i izlokani put zahteva spretnu i pažljivu vožnju, uz stalni oprez da neki nepažljiv manevar ne dovede do prevrtanja.

Sa ovakvim izazovima susreli su se svi koji su se prošlog petka zaputili ka najvišoj koti Kajmakčalana, gde je tog dana obeležena stota godišnjica jedne od najvećih pobeda srpske vojske u Velikom ratu. Sa svakim pređenim metrom raslo je divljenje prema precima koji su, pod pravim pljuskom pešadijske i artiljerijske vatre, jurišali na 2.521 metar visok vrh, utvrđen rovovima i branjen iz mitraljeskih i topovskih gnezda.

Ovaj vrh planine koju Grci zovu Voras, a Makedonci Nidže, na prvi pogled zaista deluje onako kako su ga Bugari doživljavali – kao neosvojiva tvrđava. Bilo je to pre nego što su ih Srbi porazili, nazvavši to mesto „kapijom slobode” i „vratima Srbije”.

Bez obzira na to što je od tačke do koje danas dopire asfaltiran put sa grčke strane do samog vrha razlika u nadmorskoj visini tek oko 500 metara, teren je toliko strm da gotovo nema zaravni gde je moguće predahnuti. A zastajanje u proboju, tog septembra 1916. godine, značilo je smrt.

Tragove tona i tona kuršuma i granata, tada ispaljenih sa obe strane, nije odneo ni vek koji je prohujao od tada.  Njih je i danas moguće pronaći po obroncima. Čaure, zarđale puščane cevi, bodljikave žice, krhotine bajoneta...    

„Eno gelera”, pokazuje nam jedan od hodočasnika na Kajmakčalan. Prepričava kako su ranije pronalazili i neaktivirane granate, a da je u danu kada je obeležavana stota godišnjica pod jednim kamenom viđen i zatvarač od puške.

Druga grupa je na platou ispod kapele podignute u čast palim vojnicima, na samom vrhu, razgrnuvši zemlju, izvukla poveći komad zarđale bodljikave žice, kojom su položaji dodatno utvrđivani.

Ivica tog platoa, okrenuta prema grčkoj strani, potes je na kome su Bugari iskopali rovove, u pokušaju da zaustave odsudni napad srpske vojske.

Kretanje tim delom nekadašnjeg bojišta i danas zahteva oprez, jer se na pojedinim mestima i dalje nalaze udubljenja, nekadašnji krateri stvoreni posle eksplozije granata. Prolazeći pored jedne takve neravnine, blizu spomen-kosturnice srbskih vojnika, stiže se do mesta gde je od kamenja napravljen zaklon za dejstvo pešadije.

Od platoa na kojem je spomen-kosturnica i tragovi rovova do samog vrha i kapele potrebno je prevaliti još jedan, konačni uspon, stazom dugom stotinak metara. Savlađujemo tu prepreku, a na vrhu pokraj ovog zdanja zatičemo i nekoliko radnika, koji upravo postavljaju gromobran, da bi tek obnovljenu kapelu zaštitili od munja. Pedesetak metara dalje, sa makedonske strane, još jedan je svojevrsni spomenik – oštećeni granični kamen na kojem i dalje stoji natpis SFRJ.

Sa malog prostora ispred ulaza u kapelu i okolnih grebena pruža se širok vidik i na jug Makedonije. Dok sa dve i po hiljade metara nadmorske visine puca pogled, srce zaigra na pomisao kako je bilo srbskim vojnicima kada su posle godinu dana izgnanstva ponovo ugledali obrise otadžbine...

Nikola Belić,
Politika