Čovek koji je oslobodio Pančevo

Junaci sada ste prešli u našu, lepu srpsku Vojvodinu. Svaki od vas ima da se ponaša junački ispravno i nijednom građaninu, bez razlike vere i narodnosti, ne sme dlaka na glavi da fali. Napred!

Ovo su reči kapetana Petra Aračića, na Mitrovdan 8. novembra 1918. godine na pančevačkoj obali Dunava dok je pristaništu prilazila lađa „Haću”, a prvi srbski vojnici zakoračili na pančevačko tlo. Ovome je prethodio čitav niz događaja. Najpre je prvog dana novembra oslobođen Beograd, a Pančevci se nadali najskorijem prelasku srpske vojske na banatsku stranu. Čekanje se odužilo, pa Srbsko narodno veće šalje nekoliko omladinaca da saznaju zašto vojska ne dolazi i kada će. Jedan od njih, Giga Stojnov u svojoj knjizi „Oslobođenje Pančeva” iz 1938. godine seća se prvog susreta sa potonjim oslobodiocem varoši.

„Kada je kapetan Aračić stupio u sobu, videli smo jednoga otmenog energičnog srbskog oficira koji je bio oduševljen što nas vidi i tu, pred nama, zamolio je komandanta brigade da se njemu da bataljon i da on oslobodi Pančevo. Sprijateljili smo se, svi ga zavoleli i to prijateljstvo prema njemu ostalo je kod nas i danas.”

Aračić, pak, beleži u predgovoru iste knjige da je tog 8. novembra pre podne rešeno i naređeno da iste noći 1. bataljon 2. Pešadijskog puka „Knjaz Miloš” zauzme Pančevo. Svedoči da su se oprobani i prekaljeni ratnici radovali što im je pala retka istorijska uloga oslobođenja, kako kaže, „našeg Pančeva”, te da je moglo biti oko dva po noći kada se bataljon iskrcao pozadi Crvenog magacina na pristaništu. „Vojnicima sam još jednom skrenuo pažnju da dolazimo radi oslobođenja naše braće, a ne u neku zemlju neprijatelja”.

Austrougarska vojska se povlačila pred oslobodiocima na sever. U rano jutro pročulo se među većinskim srbskim življem da stiže srbska vojska i oslobođenje, a u centru varoši oduševljenje, nikad zabeleženo, cveće je bacano na oslobodioce i pod kopita njihovih atova. Brujala su sva crkvena zvona, a slavlje potrajalo i nekoliko dana. Posle puna dva veka, Pančevo je postalo deo srpske države.

Kao prvi srbski komandant Pančeva, Aračić izdaje naredbu za održavanje reda, predaju oružja, a upravu grada predaje u ruke Narodnog veća. Odmah su upućena odeljenja da zauzmu poštu i telegraf, žandarmerijsku kasarnu i dovedu predstavnika mađarske vlasti, koji su „imali poslužiti kao taoci ako bi se ma šta desilo srbskim trupama”, te da se razoruža mađarska garda. Aračić primećuje da su sva naređenja sa voljom i energijom izvršena. Uto je prebačen i ostatak vojske, koja sa njim na čelu učestvuje „u divnoj istorijskoj službi Božjoj u crkvi”, kojoj je prisustvovalo staro i mlado, došlo da pozdravi oslobodioce.

„Pančevački Srbi i Srpkinje dočekali su srpsku vojsku s najvećim oduševljenjem i osećanjem bratske ljubavi, jer im je ona donela oslobođenje od tuđinskog jarma i ujedinjenje sa svojom braćom iz postojbine predaka. Rodoljubive pesme orile su se srbskim domovima u kojima su, kako oficiri tako i vojnici, dočekani sa najvećim gostoprimstvom. Taj lepi doček koji se ispoljio prema našoj vojsci, ostaće mi uvek kao jedna od najlepših uspomena mog života”, pribeležio je sećajući se tih dana, kasnije jugoslovenski divizijski đeneral Petar Aračić, rođeni Beograđanin, učesnik balkanskih ratova, a posle Velikog rata načelnik Obaveštajnog odeljenja Generalštaba, komandant Dunavske divizije, predavač na Višoj školi Vojne akademije, vojni izaslanik u Poljskoj i urednik časopisa „Ratnik”.

General Petar V. Aračić, nosilac najviših jugoslovenskih, srbskih i inostranih odlikovanja, umro je u Londonu 1958. godine. Njegova slava, u ono vreme, iskazana je divljenjem i dodeljivanjem mu zvanja počasnog građanina Pančeva. Danas, jedna od glavnih gradskih ulica nosi njegovo ime, a Mitrovdan, 8. novembar, slavi se kao Dan grada.

Olga Janković,
Politika