Kroz propagandu NATO i EU želi se smanjiti podrška naroda u saradnji sa Rusijom

Opšti utisak o tome ko se i kako borio protiv Rusije moguće je steći pregledom sastava vojnih zarobljenika iz maja 1945. Tada se Sovjetima predalo 60.280 Poljaka, 23.136 Francuza, 21.822 Hrvata, 4.729 Holanđana, 2.010 Belgijanaca, 1.652 Luksemburžana, 456 Danaca, i nekoliko hiljada Čeha. A to je samo deo vojnih efektiva poslatih na Istočni front iz zemalja koje, navodno, nisu ratovale protiv SSSR-a. Dovoljno je reći da je oko 600.000 vojnih zarobljenika iz Nemačke i njenih zemalja-saveznica sovjetska komanda posle odgovarajuće provere oslobodila neposredno na frontovima na kojima su se i predali.[1]

Nacizam i totalitarizam su čeda evropskog progresivizma i racionalizma, kao i neoliberalizam ili zapadni, „liberalno-demokratski koncept“ koji se kao model nastoji nametnuti, pa makar i nasilno celom čovečanstvu. Posebno je ta namera ispoljena prema bivšim članicama Varšavskog ugovora i SSSR-a. Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u NATO podstiče se svim sredstvima iz SAD, jer je to njihov strateški cilj koji nema cenu, da se stigne sa vojnim snagama pred granicu Rusije kako bi se, u najpogodnijem trenutku sa pretnjom silom, što bezbolnije podelila Rusija na azijski, evropski i sibirski deo.

Političarima iz Crne Gore,  Bosne i Hercegovine, Ukrajine, Gruzije, kao da nije jasno da na taj način postaju mete za Rusiju jer će davati svoje snage, teritoriju logistiku za NATO trupe, koje sve više liče na Hitlerovu soldatesku u pohodu na Istok. Sugurno je da narod u ovim državama ne podržava militarizaciju njihove teritorije i stavljanje na uslugu tako već omraženoj vojnoj sili NATO pakta.

NATO nastoji da Balkan, pre svega tzv. Zapadni Balkan vrate u fokus pažnje i da različitim metodama što pre uspostave kontrolu na tom području. Da bi se ostvario taj cilj po njihovoj proceni najteže je zagospodariti srbskim etničkim prostorom jer srbski narod vežu negativne emocije zbog zločinačkog bombardovanja 1994., 1995. i agresije 1999. godine i okupacije Kosova i Metohije. Još veći problem Zapada jeste što je srbski narod istorijski vezan za svoju pravoslavnu braću Ruse i da nikada ne bi mogao biti na strani onih država koje se bore protiv Rusije. Zato se tzv. Zapadni Balkan predstavlja kao “nedovršen posao“ koji ima potencijala i zamrznutih konflikata da postane ozbiljna bezbednosna pretnja. Prostor Balkana je imao bitan uticaj na početak, tok i ishod Prvog i Drugog svetskog rata. U tom smislu srbski narod je dao veliki doprinos da se pobedi zlo tog vremena i to će činiti i u budućnosti zajedno sa drugim slobodoljubivim državama i narodima.

U procesu stavljanja pod svoju kontrolu do sada, NATO i EU su dosta uradili: (1) Odvojena je Crna Gora od Srbije; (2) Prava srbskog naroda u Crnoj Gori su ugrožena, a na to se vlast u Srbiji ne obazire niti nastoji da na bilo koji način zaštiti Srbe i njihova elementarna prava jezika, vere, nacije; (3) U znatnoj meri Zapad je izvršio odvajanje Kosova i Metohije od Srbije kroz Briselske pregovore; (4) Prava srbskog naroda u Hrvatskoj su ugrožena, onih koji žive u njoj a posebno povratnika ili prognanih; i (5) Sprovode se različite specijalne operacije kako bi se razbila Republika Srbska, poništili atributi njene državnosti i stvorile predpostavke za sve jaču unitarizaciju BiH, kako bi kao takva ubrzano bila uključena u evroatlantske strukture. Na taj način srbski narod bi bio eliminisan kao značajan faktor na Balkanu a Srbija ucenjena da nastavi proces integracija u EU, a potom i u NATO.

U najnovijoj medijskoj kampanji sve se bezočnije šire NATO laži i pretnje da Srbija treba da se odrekne vojne neutralnosti, uvede sankcije Rusiji i pređe u „porodicu demokratskih država“ Zapada. U tu kampanju su uključeni mnogi mediji, angažovan je velki novac i ukljuen je jedan deo  akademske javnosti kroz različite projekte koje finansiraju vodeće obaveštajne službe Zapada. Žalosno je što ti akademski radnici, pojedini profesori univerziteta truju javnost a posebno omladinu na fakultetima gde drže nastavu. Na taj način oni regrutuju deo inteligencije, koja je spremna da podrži neokolonijalni položaj Srbije i njeno uključenje u NATO.

Kao i svaka država, tako i Srbija ima mali deo stanovništva koji je zarad ličnog komfora i života spreman da ugrozi nacionalne interese i da sarađuje sa agresorom. Narod ih je uvek označavao izdajnicima. Tim pojmom sve je suštinski rečeno. Saradnika obaveštajnih službi vodećih država NATO osim u akademskoj javnosti ima znatno više u političkim strankama i među uglednim političarima, koji preko partijske infrastrukture, skupova i medija plasiraju „naručene misli i ideje“. Najbolji saradnici stranih obaveštajnih službi a i najopasniji su oni koji se nalaze na najvišim položajima u izvršnoj vlasti i koji direktno mogu da utiču na strateške odluke. To se posebno odnosi na ekonomiju, spoljnu politiku i sektor bezbednosti i odbrane.

U Crnoj Gori vlast je u dužem periodu ogrizla u kriminalu i spremna je da učini sve samo da opstane. Koristeći to saznanje NATO je za realativno kratko vreme pripremio i izveo odcepljenje Crne Gore od Srbije. Kroz celovit projekt nakon osamostaljenja Crne Gore, vrši se njeno rasrbljivanje i udaljavanje od Srbije. Od braće se prave potencijalni neprijatelji i prave nepremostive razlike u veri, jeziku i naciji.  I sa geostrateškog stanovišta uključivanje Crne Gore u NATO ima velike posledice, između ostalog, cela jadranska obala bila bi teritorija NATO, sa izuzetkom pojasa dužine 20 km koji pripada Bosni i Hercegovini. Prema mnogim ocenama, protivljenje Ruske Federacije za ulazak CG u NATO bilo je kontraproduktivno jer stratezi Zapada, pre svega SAD i dalje žive u novom Hladnom ratu. To je urađeno u funkciji smanjenja i postepenog eliminisanja ruskog prisustva u Crnoj Gori.

Crna Gora je  nažalost svoju samostalnost počela da izgrađuje na antisrpstvu i rusofobiji. Nije problem postojanja Crne Gore kao srbske države, kao što je izvorno i istorijski bila, nego što pravi razbraću od svog nacionalnog bića, što proglašava neku novu naciju, novu veru, neki novi jezik, pri tom to sprovodi agresivnim metodama ugrožavajući izvorna prava srbskog naroda. Srbski narod je u Crnoj Gori zaboravljen i od vlasti u Srbiju, tako da režim Mila Đukanovića ima prostora da sprovodi torturu i ugrožava njegove elementarne slobode i prava. Istorijski Crna Gora nebi ni postojala da nije bilo finansijske, vojne i svekolike pomoći Rusije. Nažalost to ova vlast sve želi da potisne i natera narod da to zaboravi.

Moramo biti svesni da će se u medijima, još više nego do sada plasirati lažna opasnost sa istoka, odnosno od Rusije, da im se pripisuju  vajni zločini u Siriji, koje naši mediji nekritički preuzimaju od vodećih medijskih kuća sa Zapada,slično po modelu građanskog rata u Bosni i Hercegovoni, tipa „Markala“, Srebrenice, ubistva vojnika UNPROFOR-a u Sarajevu kod zgrade Elektroprivrede, ubistva ljubavnog para na Vrbanja mostu, ubistvo supruge generala Sefera Halilovića i njenog brata na terasi porodičnog stana i sl. Srbi su snosili posledice tih medijskih laži za iskonstruisane zločine, koje su pripremile i organizovale obaveštajne službe nekoliko vodećih država Zapada u saradnji sa jedinicom za specijalne operacije „Ševe“, pod direktnom kontrolom Alije Izetbegovića. Danas se zna prava istina ali je tim lažima naneta nenadoknadiva šteta srbskom narodu u građanskom ratu u BiH, a celom srbskom narodu.

Bosna i  Hercegovina je takođe značajna za NATO. Posebno danas Zapad insistira na očuvanju BiH, kao unitarne države kako bi se sprečilo osamostaljivanje Republike Srpske, jer istu vide kao deo srbskog etničkog prostora, pod ruskim uticajem.

U zatvorenim krugovima u NATO-u Srbija se predstavlja kao faktor koji može imati ulogu stabilizatora ili destabilizatora čitavog regiona, s obzirom na istorijski uticaj Beograda na sve ostale države tzv. Zapadnog Balkana. Republiku Srpsku i lažnu državu Kosovo, Zapad vidi i kao probleme sveukupnih evropskih i evroatlanskih integracija na Zapadnom Balkanu. NATO smatra da treba da zadrži nezamenjivu ulogu prostoru Balkana, u političkom i u bezbednosnom smislu. SAD su dale glavni doprinos pomoći i podršci lažnoj državi „Kosovo“ u obrazovanju, opremanju i obuci oficira i podoficira, kao i u drugim oblastima saradnje u procesu formiranja „Oružanih snaga Kosova“.

Alijansa i dalje radi na iznalaženju načina za produbljenje političke i praktične saradnje sa Srbijom, bez obzira što je u poslednjih dvadeset pet godina učinila sve protiv srbskih nacionalnih interesa na Balkanu. Zbog toga preko 80% naroda je protiv učlanjenja Srbije u NATO pakt.  Upravo vodeće države NATO ugrozile su vitalne nacionalne interese srbskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i R. Srbskoj.

Dezintegracijom srbskog prostora i srbskog nacionalnog bića Zapad želi da osigura svoje zaleđe i dalji pohod na isok, prvenstveno na Rusiju. Svesni takvog odnosa javnog mnjenja prema NATO-u, vodeće zemlje Zapada žele da primenom svih sredstava, počev od medijske kampanje, specijalnih operacija i zlouporebe medija, pritisaka i ucena promene situaciju u njihovu korist.  Shodno savremenom iskustvu koristi se monopol medija, kao sredstvo za promociju interesa i ostvarivanje ciljeva NATO, bez upotrebe tzv. „tvrde“ moći. U novijoj istoriji to najintenzivnije čini Zapad preko svojih regionalnih organizacija, kao što su EU i NATO. Kroz proces privatizacije zagospodarili su štampanim i elektronskim medijima, prvenstveno u bivšim članicama Varšavskog ugovora i SSSR-a. Gospodarenje medijima je prva etapa u procesu potpunog gospodarenja tim državama i njihovog stavljanja u neokolonijalni položaj.

Konstantnim ponavljanjem laži i iznošenjem selektivnih informacija upravlja se medijskom scenom na Balkanu i priprema javnost da prihvati bilo kakve odluke koje na štetu naroda donose lokalni političari. To je deo strategije zloupotrebe medija u procesu nasilne globalizacije, koja se sprovodi pod uticajem Zapada, prvenstveno SAD i Velike Britanije. Očigledan primer takvog postupanja jeste stalna medijska presija nad javnim mnjenjem kako se treba odreći Kosova zarad „svetle budućnosti“ i tzv. boljeg života koji donosi Evropska unija sa svojim „sistemom vrednosti“. Taj sistem vrednosti jeste svojevrsna ideologija, kao i komunizam koji marginalizuje interese posebno malih naroda.

Zapadu se sve više žuri i uspeva da preko instalirane mreže saradnika i simpatizera u delu vlasti i delu opozicije u Crnoj Gori i Srbiji plasira hitnu potrebu da se i Srbija odrekne vojne neutralnosti i uvede sankcije Rusiji. Ne potencira se sada toliko na priznavanju lažne države Kosovo i na udaljavanju od Republike Srpske, dok se Srbija ne udalji od Rusije, kao što je učinjeno sa Crnom Gorom, preko marionetskog režima Mila Đukanovića.

Perfidno a sve intenzivnije u medijima sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, Crnoj Gori i Federaciji BiH dovode se vajni eksperti, pojedini profesori privatnih fakulteta, rukovodioci nevladinih organizacija i neka penzionisana vojna lica da analiziraju aktuelnu međunarodnu poliiku i stanje bezbednosti na Balkanu. Njihovi nastupi liče na jeftinu propagandu NATO-a, koju narod prepoznaje i na sreću izazivaju kontra efekat.

Oko izbora u Crnoj Gori napravljeno je medijsko spinovanje oko „terorističke grupe“ iz Srbije koja je imala nameru da izvede otmicu…ubistvo Mila Đukanovića, preuzme vlast ili ko zna šta još. U isto vreme se u Srbiji spekuliše informacijama da je uhvaćena druga grupa, koja je „pratila kretanje Mila Đukanovića“ i ko zna kome slala informacije te da je zaplenjena značajna količina opreme. Deo medija, pod zapadnim uticajem, počeo je da tim informacijama daje ogroman značaj i da se iznose različite spekulacije oko umešanosti stranog faktora, pri čemu se najviše aludiralo da se radi o nameri Rusije.

To je bio početak lavine pritajenih optužbi i srama koji se garnira sa informacijama o zločinima i stradanju civila u Siriji, kao posledica dejstva ruske i sirijske avijacije. Paralelno sa prenošenjem laži iz pojedinih zapadnih medija i u Narodnoj skupštini Srbije mogle su se čuti tendenciozne i neodmerene izjave dela opozicionih političara, koji pripadaju strankama koje su u suštini ekspoditure obaveštajnih službi pojedinih zemalja Zapada.

Pored aktuelnih NATO analitičara, lobista i propagandista, ulažu se velika sredstva za osnivanje novih nevladinih organizacija, pridobijanje dela uglednih i javnih ličnosti i podplaćivanje malog dela lokalnih medija koji nisu još pod kontrolom Zapada. Sve te mere su sinhronizovane, po jedinstvenom planu i smišljeno integrisane, sa delovanjem dela vlasti u procesu donošenja odluka. To se najočiglednije vidi kroz razbijanje strateške saradnje Srbije sa Rusijom u oblasti odbrane, kako bi se onemogućilo opremanje Vojska Srbije složenim borbenim sistemima, prvenstveno za potrebe RV i PVO. Takvo postupanje se pravda nemanjem novca i ako je Rusija ponudila najpovoljnije uslove, pa čak i deo oružja i opreme, kao nepovratnu vojnu pomoć. Veoma često se u medijima spekuliše i oko poslovanja NIS-a, NAFTAGAS-a, SRBIJA GAS-a i sličnih firmi čiji većinski kapital je ruski. Otvaraju se male deonice auto puteva, a o ruskki projekat i kredit za modernizaciju železnica se planski usporava i ne realizuje se u skladu sa utvrđenom dinamikom. Tom projektu se u medijima ne poklanja nikakva pažnja u nadležnom resornom ministarstvu.

Kroz propagandu NATO i EU želi se smanjiti podrška naroda u Srbiji i Republici Srbskoj potrebi unapređenja saradnje sa Rusijom. U štampanim i elektronskim medijima sve više je naslova i komentara koji bacaju senke na saradnju Srbije i Republike Srpske sa Rusijom, uz istovremeno favorizovanje i promociju takozvanih evroatlantskih vrednosti. Različitim lažima se saradnja sa Rusijom nastoji prikazati kao minijaturna, te da se u javnosti medijski diskredituje, kroz iznošenje različitih sumnji o posledicama i štetnosti te saradnje. Sužen je prostor ili skoro onemogućen je pristup svim političkim subjektima, nevladinim organizaijama i pojedincima koji objektivno tumače stanje u međunarodnim odnosima i koji su protiv strategije NATO na Balkanu i izopačenih vrednosti Evrpske unije. Bilo ko od političkih predstavnika ili nevladinog sektora a ne deluje samostalno i ne veliča evroatlantske vrednosti proglašava se rusofilom  uz niz drugih pogrdnih atributa u funkciji personalnog, organizacionog i političkog diskreditovanja. Njihovi napori imaju problem jer je narod vecim delom svestan  tih manifetluka koji se sprovode skoro tri decenije.

Posebnu ulogu u tom procesu marginalizovanja i urušavanja sistema vrednosti u društvu, sistema bezbednosti i sistema odbrane ima Međunarodni monetarni fond. Svojim izjavama pojedini nosioci izvršne vlasti, neki ministri i državni sekretari deluju kao propagatori evroatlantskih ideja i vode medijsku kampanju u funkciji ostvarenja tih ciljeva.

Neprekidno se medijski dozira parola da „…EU nema alternativu..“ i ako se takvom politikom i strategijom nanose dugoročne posledice po budućnost naroda i države. U segmentu bezbednosti i odbrane potpisan je sporazum o učešću Vojske Srbije u borbenim grupama EU i ako se zna da su te borbene grupe u suštini deo snaga NATO pakta. Sve te odluke kreira izvršna vlast i ako se radi o veoma bitnim i sudbonosnim pitanjima srbskog naroda. Takođe, takvim postupanjem se ugrožava proklamovana vojna neutralnost Republike Srbije, jer su borbene grupe EU suštinski pod okriljem NATO, u pogledu priprema i upotrebe. Takve odluke narod ne podržava i ne želi da bude na strani onih koji ugrožavaju mir u Evropi i koncentrišu snage u zahvatu novouspostavljene linije podele u Evropi. Sankcije su bile i ostale predvorje rata. Zar Srbija treba da daje snage u borbene grupe EU, koje su deo snaga za nametanje volje drugim narodima i državama. To srbski narod najbolje oseća kroz okupacionu vlast EU i NATO na Kosovu i Metohiji.

Srbi pripadaju grupi naroda koji slobodu cene više od života pod okupacijom. Sigurno je da se srbski narod i pored medijske blokade i propagande, ne slaže sa postojećim stanjem i ne odobrava urušavanje njegovih vitalnih nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji, Republici Srbskoj, Crnoj Gori, kao ni ugrožavanje odnosa sa Ruskoj Federaciji. Izbor je u suštini jednostavan, srbski narod neće i ne može biti na strani onih koji povlače nove linije podele u Evropi i izazivaju ratove i krize. U narednom periodu očekivati je da će se integrisati napori NATO i EU da se Balkan u celosti stavi pod konrolu Zapada u svakom smislu a sve pod plašom propagande o evropskim vrednostima i integracijama u Evropsku uniju. Danas je žalosno posmatrati delovanje institucija EU i njihovih predstavnika, kao šo je Devenport, poreklom iz Velike Britanije, koja napušta tu istu EU ili sastanak predstavnika Vlade Srbije sa delegacijom Kraljevine Norveške, države koja takođe nikada ne želi da postane deo te nadnacionalne organizacije. Došli smo u situaciju da nam oni koji su oduvek sumnjali u EU pričaju prozirnu mantru i šire propagandu.

Pošto se EU sve više instrumentalizuje kao strana u sukobu sa Ruskom Federacijom, kroz uvođenje sankcija, srbski narod treba da se izjasni na referendumu da li želi da se integriše u takvu EU, koja deluje protiv njegovih vitalnih interesa, a ne da izvršna vlast to uzima kao gotovu činjenicu. U suštini izvesno je da narod ne deli ta uverenja oko potreba i prednosti učlanjenja u EU. Srbski narod, po svojoj prirodi, nikada nije vole ni želeo nadnacionlne organizacije od Otomanskog carstva, Austrougarske, pa do danas EU i NATO.

general-major u penziji prof.dr Mitar Kovač


LITERATURA:

Bacevich, A., J., Policing Utopia. The Military Imperatives of Globalization. The National Interest, Summer, 1995.

Kisindžer, H., Diplomatija II, Verzal pres, Beograd, 1999.

Nikolaj Mališevski, UJEDINJENA FAŠISTIČKA EVROPA, Novi Standard maja 2012.

Stojanović, Đ., Đurić, Ž., Anatomija savremene države, Ese3loge d.o.o. Beograd, 2012.

Thucudides, History of Poloponesian War, Penguin, New York, 1972.

[1] Nikolaj Mališevski, UJEDINJENA FAŠISTIČKA EVROPA, Novi Standard 9. maja 2012.

general-major u penziji prof.dr Mitar Kovač