Poslednji Srbi u južnoj Mitrovici: Uzdamo se u Boga i blagoslov Svetog Save

Srušen je zid u Severnoj Mitrovici, blizu glavnog mosta, od utorka gradiće se novi, teške brige Srba su ostale. Uvukao se strah među Srbe i severno i južno od Ibra. Gore, severno, ipak je lakše, gore je narod zajedno, drže se jedni drugih. Teško, mnogo teže je dole, na južnoj obali Ibra gde u čitavoj južnoj Mitrovici, živi samo jedna jedina srbska porodica, u porti manastira Svetog Save, okružena žicom i zidom… Sa stražarom u sred porte.

Kako oni preživljavaju teške dane njih šestoro, sveštenik, otac Nenad Stojanović, njegova supruga Tatjana, njihovih četvorica sinova, sve jedan drugom do uveta…

Na kapiji crkve je bodljikava žica. Žica je i na visokom betonskom zidu svuda okolo, koji sa južne strane nadkriljuju jedino osmatračnice iz kasarne tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga… U porti se ponekad čuju Albanci kako vežbaju sa puškama gore u kasarni…

Foto: Z. Šaponjić

– Ne izlazim iz porte u mantiji… Rečeno mi je da to nije bezbedno… Sedimo u kući, slušamo vesti, pratimo ovu najnoviju situaciju… Gledam, da ako dođe do gore krize budem spreman, da decu i suprugu prebacim preko Ibra, među naš narod, a meni je mesto ovde u ovoj svetinji – kaže otac Nenad.

I dvorište crkve puno je koturova bodljikave žice, tu Nenadovi sinovi, Dimitrije (8), Filip (5), Marko (4) i Lazar (1,5) provode detinjstvo, na ulicu niti smeju niti izlaze. Iz policije Nenadu su savetovali da se deca ne približavaju ni zidu previše, jer, sa druge strane su Albanci…

– Nije ovo život kakvim vi živite u miru… Ovde se spava na jedno oko… Ali, jedno me drži, ovde sam sa božjim blagoslovom i blagoslovom Svetog Save, u njih se ja uzdam, ovde sam da dam primer drugima, da čuvam ovu svetinju koju bi, da nas nije, ponovo pregazili, spallili, satrli, kao 2004. godine. Boga molim da nas čuva – kaže otac Nenad.

Foto: Z. Šaponjić

Posle martovskog pogroma 2004. crkva je samo delimično obnovljena. Od ikonostasa ostao samo mali, nagoreli deo. Iznad ulaznih vrata, 2004. iskopali fresku sa likom Svetog Save, samo ponegde još vide se ostaci boje… Iz zvonika, 2004. godine ukradeno je zvono i do dan danas nije vraćeno. Levo od ulaznih vrata stoje zidovi porušenog parohijskog doma, u prazninu praznih soba doma sada gledaju prozori albanske kuće… Skoro pre neki dan neko je u portu ubacio mrtvu mačku, smeće ubacuju svaki dan… Groblje u porti satrveno, polomljeni stari kameni krstovi…

– Liturgiju često držimo sami… Ja držim službu, deca mi pomažu, supruga je za pevnicom – kaže otac Nenad.

Sa istočne strane porta je razgrađena, tu nema ni bodljikave žice, može da uđe kad kome padne na pamet. Crkva Svetog Save prostrana, svedoči da su Srbi ne tako davno bili većina u južnoj Mitrovici.

Foto: Z. Šaponjić

Otac Nenad i njegovi u porti u svom domu kraj crkve u južnoj Mitrovici svete kao svetoionik, kao neka starostavna tvrđava. Svedoče još oni o jednom narodu koji je nekad živeo tu a onda je proteran…

Zoran Šaponjić,
Iskra