Poslednji čin u reformi Vojske Srbije

Vojna reforma u Srbiji: kako će ona uticati na borbenu sposobnost države, da li će pomoći u borbi za očuvanje Kosova i Metohije, na kraju krajeva, kako će se odraziti na status vojnika u srpskom društvu? Komentar eksperta za savremenu istoriju, beogradskog analitičara Marka Pejovića:
 

         Od 1. januara 2011. godine suspenduje se opšta vojna obaveza u Srbiji, prvi put u poslednjih 200 godina, a najdublja reforma od vremena kralja Milana privodi se kraju. Sa prvim danom naredne godine Vojska Srbije imaće 30 000 pripadnika, od toga 11 000 profesionalnih vojnika i 2000 mladića na dobrovoljnom odsluženju vojnog roka. U slučaju rata, ili u nekoj drugoj kriznoj situaciji, pozivaće se Aktivna rezerva koja broji 35 000 ljudi. Ukupan vojni potencijal Srbije, dakle, iznosiće 65 000 pripadnika Vojske, plus jedinice policije i žandarmerije. Pored toga, u krajnjem slučaju, mogu biti pozvani i ostali građani na ispunjavanje vojne obaveze u odbrani zemlje.
 

         Reforma je deo reorganizacije i profesionalizacije, a time i smanjenja, vojski na Balkanu pod presudnim uticajem NATO pakta, a Srbija je poslednja u ovom delu Evrope koja uvodi profesionalnu vojsku. Istina u Evropi postoje primeri ozbiljnih armija koje su zadržale opštu vojnu obavezu, poput Nemačke i Rusije, ali na Balkanu su gotovo sve države pošle putem profesionalizacije.
 

Proces je započet odmah posle 2000. godine kada su odlukom Narodne skupštine amnestirani od krivične odgovornosti svi oni koji su do tada izbegli vojnu obavezu. Usledila su potom dva skraćenja vojnog roka, prvo sa 12 na 9 meseci, a potom sa 9 na 6 meseci. Istovremeno je uvedena i mogućnost civilnog služenja, odnosno besplatnog rada u civilnoj ustanovi u mestu stanovanja, 8 sati dnevno, ali tri meseca duže od služenja regularnog vojnog roka. Civilno služenje je uglavnom bilo slabo kontrolisano i često se pretvaralo u farsu. Uz to, još dva puta su amnestirani oni koji su izbegli i ovakvu vojnu obavezu, poslednji put početkom 2010. godine. Takvim merama služenje vojnog roka praktično je bilo dobrovoljno već 10 godina i sada je to stanje formalizovano i dodatno ograničeno na 2000 vojnika.
 

         Međutim, ovakvo rešenje ima čitav niz mana i nepoznanica. Prvo, koliko je ovako malobrojna Vojska sposobna da garantuje bezbednost građana, pogotovo kada se ima u vidu karakter ratova koji su vođeni na Balkanu poslednjih decenija i nesigurnost granica vezanih za status Kosova i Metohije. Drugo, nije jasno ni da li je ovakav sistem dugoročno održiv. Aktivna rezerva, koja je predviđena do broja od 35 000 vojnika sada se lako može popuniti jer je ogromna većina stanovništva odslužila vojni rok, ali za 10 do 15 godina taj broj će morati da se popuni samo iz onih 2000 dobrovoljaca koji u dve klase daju 4000 regruta godišnje. Takođe, šta će tada značiti mogućnost poziva na oružje svih ostalih građana, u slučaju najgore opasnosti, kada gotovo niko od njih neće imati nikakvo vojno iskustvo.
 

Treće, kakav će ugled takva Vojska imati u narodu. Do sada je opšta vojna obaveza izjednačavala ova dva pojma, narod je bio Vojska, a Vojska je bila deo naroda. Iz ovoga je proisticalo visoko poverenje stanovništa u Vojsku koja se u svim istraživanjima javnog mnjenja nalazila na prvom ili drugom mestu. Sada vojnik postaje zanimanje, poput službe policajca, ili vatrogasca i naredne godine i decenije pokazaće da li će uspeti da se održi još uvek pozitivan stav građana Srbije. Očekivani pad ugleda Vojske u narodu delimično će usporiti navika iz prošlosti da se Vojska doživljava kao čuvar države a policija kao čuvar vlasti. U dosadašnjim polemikama ukazivalo se da profesionalna armija može postati nova pretorijanska garda, otuđena od naroda.
 

Konačno, zanimljiv je i politički momenat u kome se poslednji čin reforme sprovodi. Iz vrhova vlasti uporno je naglašavano da će pitanje Kosova i Metohije biti rešavano svim diplomatskim sredstvima, dok vojno rešenje ne dolazi u obzir. Samim tim, poslednja karta diplomatije, vojna pretnja, je isključena. Suspenzija opšte vojne obaveze, u trenutku zaoštravanja kosovskog pitanja, jasan je signal da Srbija ne napušta politiku odricanja od upotrebe sile. Koliko je to dobar izbor u predstojećem diplomatskom natezanju, tema je za posebnu diskusiju.