Značaj specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srpske i Srbije

Piše dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i Vojske Republike Srpske

Zaokupljeni analizama opšte konstelacije snaga u svetu i u regionu, ponekad zaboravljamo na važnost povezanosti Republike Srpske i Srbije. Podsetimo se na neka pitanja u vezi s tim. Da li su se dovoljno koristile i da li se danas dovoljno koriste ustavne i zakonske mogućnosti povezivanja Republike Srpske i Srbije? U kojoj meri specijalni paralelni odnosi između Republike Srpske i Srbije mogu da doprinesu očuvanju ustavno-pravne pozicije Republike Srpske u Dejtonskoj BiH? Da li specijalni paralelni odnosi između Republike Srpske i Srbije kaskaju za procesom evrointegracija Srbije? U kojoj meri ti odnosi doprinose ekonomskom jačanju i Republike Srpske i Srbije? Kada se međusobno „udalje“ ili „približe“političari iz Republike Srpske i Srbije, da li se tada ističe ili se zaboravi važnost specijalnih paralelnih odnosa Republike Srpske i Srbije? Kako procese evrointegracija i procese regionalizacije u Evropi iskoristiti za sadržajniju i dublju povezanost Republike Srpske i Srbije, i to sve u funkciji sprečavanja centraliazacije i unitarizacije BiH? Unapređenje specijalnih paralelnih odnosa između Srbije i Republike Srpske treba posmatrati u njihovoj neposrednoj važnosti za srpske etničke prostore u celini.

U poplavi različitih ideja i predloga o (pre)uređenju postjugoslovenskog prostora, i uređenja odnosa u BiH na novim ustavno-pravnim temeljima, proisteklim iz „Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH“, srbska politička rukovodstva kao da nisu dovoljno pažljivo i iscrpno izučila i iskoristila ustavne mogućnosti uspostave specijalnih paralelnih odnosa Republike Srpske i Srbije. Mnogo je vremena potrošeno na sukobe izazvane tumačenjima „slova“ i „duha“ „Dejtonskog porazuma“, zamajavanjem različitim predlozima rešavanja državno-teritorijalnih pitanja među postjugoslovenskim državama i narodima, koji se kreću od ideja stvaranja „Velike Hrvatske“, „Velike Srbije“ i „Velike Albanije“, ili pak ukidanja entiteta u BiH, ili stvaranja tri države na tlu BiH, podela Srbije, Crne Gore i Makedonije.(1)

U BiH je posebno izražen bošnjački koncept ustavnog preuređenja, tj. centralizacije i unitarizacije BiH, pod dominacijom Bošnjaka, i ukidanje entiteta. Povremeno se čuju zahtevi hrvatskih političara u BiH za stvaranjem trećeg – hrvatskog entiteta, ali još uvek kao nedovoljno profilisan koncept, koji je svakako uperen protiv Dejtonskog uređenja BiH. Dejtonskom konceptu BiH, najčvršće je privržena Republika Srbska, koja ima vrlo loša iskustva sa nasilnim promenama Ustava Dejtonske BiH. Republika Srbska se svim raspoloživim pravnim i demokratskim sredstvima bori za očuvanje vlastite ustavne pozicije i za vraćanje otetih nadležnosti. Koncept osamostaljivanja Republike Srpske i napuštanja BiH, može biti samo kao krajnja mera za kojom bi posegnula Republika Srbska, ako dođe do novih radikalnih i nasilnih promena Ustava BiH, radi zaštite ravnopravnosti srbskog naroda u BiH. Oživotvorenje specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srpske i Srbije može biti način podrške i jačanja ustavne pozicije Republike Srpske u okvirima Dejtonske BiH.

Još od okončanja rata u BiH i postizanja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH, poznatijeg kao „Dejtonski sporazum“, počelo se govoriti o specijalnim paralelnim odnosima Republike Srpske i Republike Srbije. Odredba Ustava BiH (Aneks IV Dejtonskog sporazuma), sadžana u čl III – (Nadležnost i odnosi između institucija BiH i entiteta, tačka 2. Nadležnost entiteta pod a), u kojoj se kaže: “Entiteti će imati pravo da uspostavljaju specijalne paralelne odnose sa susednim državama, u skladu sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom Bosne i Hercegovine“, izazivala je i još uvek izaziva mnoge kontraverze.

Od samog početka, Srbi su ovu ustavnu odredbu shvatili kao mogućnost i potrebu povezivanja jedino sa Srbijom. Potpuno razumljivo da niko od Srba nije razmišljao o mogućnosti takvog istog povezivanja sa nekom drugom državom u susedstvu. Federacija BiH, kao drugi entitet u BiH, nije uopšte isticala niti potencirala pomenutu ustavnu odredbu. Za Bošnjake, ovakva vrsta ustavne odredbe je značila udarac na celovitost BiH.

Ova odredba je mnogim Srbima, državnim i političkim liderima u Republici Srbskoj, a delimično i u Srbiji, poslužila kao melem na ranu, jer je prihvatanje Dejtonskog sporazuma značilo odustajanje od Republike Srpske kao nezavisne i međunarodno priznate države, ili pak od njenog ujedinjenja sa Srbijom. Ovu ustavnu odredbu Republika Srbska je prihvatila oberučke i od samog početka implementacije Dejtonskog sporazuma insistirala je na ovom pitanju. Ustavna mogućnost da Republika Srbska uspostavi specijalne paralelne odnose sa Srbijom bila je neka vrsta kompenzacije za državnost i samostalnost koju je Republika Srbska stekla Danom formiranja i koju je uživala tokom rata, sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Takođe, uspostava specijalnih paralelnih odnosa sa Srbijom omogućila je Republici Srbskoj da se nađe uz „skute“ Srbije, i da se očuva duhovno jedinstvo, kultura, tradicije, unapredi ekonomska i privredna saradnja, te da se na taj način lakše prevlada državno-teritorijalna podeljenost jednog istog naroda.

Kao što rekosmo, ova ustavna mogućnost o uspostavi specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srpske i Srbije, iako nije realizovana u punom kapacitetu, izazivala je i izaziva podozrenje bošnjačkih političkih krugova. Naime, mnogi bošnjački autori se ne slažu ni u etimološkom značenju nekih pojmova. Bošnjaci kažu da nije reč o specijalnim paralelnim odnosima, nego o posebnim paralelnim odnosima. Za ovakvu vrstu tumačenja služe se prevodom engleske reči special. Oni ovu eneglesku reč, koja se nalazi u originalu teksta Dejtonskog sporazuma, Aneks IV, prevode sa rečju poseban. Možda ova reč za njih izaziva manje bolnih konotacija, povezanih sa „ugrožavanjem integriteta BiH“, ili pak davanjem nekog „specijalnog statusa Republici Srbskoj u odnosima sa Srbijom“, čime se, po njima, zadire u „međunarodno pravni subjektivitet BiH“.

Ovo je sve u neposrednoj vezi sa spoljnom politikom koju treba da vodi BiH. S obzirom na činjenicu da čitava struktura unutrašnjeg uređenja BiH počiva na konsenzusu tri konstitutivna naroda (Bošnjaci, Hrvati i Srbi) i subjektivitetu sporazuma dva entiteta, Republike Srpske i Federacije BiH, u vođenju spoljne politike o ovome se mora posebno voditi računa. Međutim, Republika Srbska raspolaže sa međunarodnopravnim subjektivitetom, koji je sui generis, i koji se ostvaruje na dva nivoa i to: 1) na nivou samog entiteta (mogućnost sklapanja sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima i zaključenja međunarodnih ugovora uz saglasnost Parlamentarne skupštine BiH, kao i mogućnost da Narodna skupština Republike Srpske odluku Predsedništva BiH proglasi destruktivnom po vitalni interes entiteta; i 2) naravno na nivou BiH, kroz odlučivanje u Predsedništvu BiH (klauzula zaštite vitalnog nacionalnog interesa) i Parlamentarnu skupštinu BiH (odlučivanje putem entitetskog glasanja u Predstavničkom domu, kao i odlučivanja u Vijeću naroda Parlamentarne skupštine).

Dakle Republika Srbska, prilikom donošenja sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima, jedino mora voditi računa da sporazumi ne smiju ići na štetu suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH. Republika Srbska nema nikakvu ustavnu obavezu, koja bi proisticala iz Ustava BiH, da traži i pribavi saglasnost bilo kog organa BiH u vezi sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima.

Radi stručne, logične i praktične korektnosti treba se pozabaviti i samim pojmom paralelni odnosi. Odakle se izvodi ovaj pojam u kontekstu punog naziva o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa? U odnosu na koga ili šta je reč o paralelnim odnosima? Sam pojam paralelan ili uporedan je najčešće prisutan u geometriji. Pridev uporedan, pak, ima i značenje – „koji se kreće jedan pored drugoga, koji teče istovremeno s drugim“. U Ustavu BiH, o značenju paralelnih odnosa nema dopunskih pojašnjenja. Mogli bismo reći da se paralelni odnosi koje uspostavlja jedan entitet u BiH sa susednom državom odvijaju sa još nekim odnosima koji se uspostavljaju između BiH i susedne države. Istini za volju, između BiH i Srbije postoje diplomatski odnosi, odgovarajuće političke, ekonomske i privredne veze. One su uspostavljene i delimično se realizuju preko organa BiH, a delimično preko organa entiteta. Upravo specijalni paralelni odnosi između Republike Srpske kao entiteta u BiH i Srbije treba da budu glavni sadržaj i okosnica odnosa između Srbije i BiH.

Nije neophodno radi određene ravnoteže da se uspostave slični odnosi između Srbije i Federacije BiH, kao drugog entiteta u BiH, ukoliko za to ne postoji objektivna potreba i obostrani interes. Zbog toga su odnosi između Republike Srpske i Srbije uistinu specijalni ili posebni, jer se odnose na oblasti životno važne za srbski narod. Kada je pomenuta ustavna odredba uneta u Ustav BiH, sigurno je da su „ustavopisci“ imali na umu važnost povezivanja srbskog naroda u BiH sa Srbijom. Upravo ova ustavna odredba u Ustavu BiH nudi veliku mogućnost Republici Srbskoj i srbskom narodu da svoju teritorijalnu podeljenost kompenzuje kroz raznovrsne oblike saradnje i međusobne pomoći, kako bi se ostvarilo puno jedinstvo srbskog naroda na duhovnom, kulturnom, obrazovnom, naučnom, ekonomskom, privrednom i drugim planovima.

Nastaviće se…

(1) Timothy Less, Dysfunction in the Balkans, Bivši šef kancelarije Britanske ambasade u Banja Luci, „Foreign affairs“.

Piše dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i Vojske Republike Srpske
Fond strateške kulture