Zašto je Ruska imperija odustala od prekomorskih kolonija?

Ruska država, koja se od 1721. do 1917. godine zvala Ruska imperija, prostire se od Tihog okeana na istoku do Baltičkog i Crnog mora na zapadu, ali nikada nije bila pomorska kolonijalna sila.

Ogroman deo ruske zemlje uvek se nalazio na velikim kopnenim celinama, a ne na prekomorskim posedima, za razliku od Španije, Velike Britanije i Francuske. Ipak, treba reći da je Rusija u nekoliko epoha svoje imperije mogla da zadobije kolonije.

Mediteransko more

Tokom Američke revolucije, odnosno rata za nezavisnost započetog od strane 13 britanskih severnoameričkih kolonija, Rusija je imala mogućnost da zauzme Menorku, jedno od Balearskih ostrva, tada pod vlašću Velike Britanije.

Britanci su, naime, ostrvo ponudili Rusiji u zamenu za podršku u ratu vođenom u Americi. U to vreme Rusija je bila deo antibritanske koalicije sačinjene od nekoliko evropskih država, čiji je cilj bio ostvarenje nezavisnosti teritorija koje su kasnije postale Sjedinjene Američke Države.

Veruje se da je tadašnja ruska vladarka, Katarina Velika, ponudu odbila rečima: „Mlada toliko vredi, da ne mora da pristaje na ustupke.“ Pod time je podrazumevala da je „mlada“, odnosno Rusija, isuviše moćna da bi je britanska ponuda impresionirala.

Nešto kasnije, 1783. godine, Velika Britanija je ostrvo prepustila Španiji koja do danas upravlja Menorkom.

Petnaest godina posle ovih događaja, kada je Francuska okupirala Maltu, Britanci su pozvali Rusiju u zajednički poduhvat oslobađanja ostrva što je podrazumevalo i kasniju podelu vlasti.

Ostrvo je potpalo pod francusku vlast 1798. godine kada se Red Svetog Jovana (Malteški viteški red), koji je tada upravljao Maltom, predao Napoleonu Bonaparti.

Ruski imperator Pavle I bio je i Veliki majstor ovog reda, tako da je okupaciju Malte od strane Napoleona doživeo kao ličnu uvredu.

Složio se sa britanskim predlogom i naložio ruskoj vojsci da se sprema za napad, a planirao je da ostrvo kasnije pripoji svojoj imperiji. Međutim, plan je propao, a rusko-britansko savezništvo se raspalo. Pavla je 1801. godine ubila grupa ruskih plemića, a Velika Britanija je Maltu osvojila samostalno, bez pomoći Rusije.

Tihi okean

Ruska imperija je nakratko svoj uticaj proširila i do Havaja. Kralj severnih havajskih ostrva Kauai i Nihau, Kaumuali, zatražio je da njegovo kraljevsto postane protektorat Rusije, a zauzvrat je očekivao pomoć u ratu protiv Kamehamehe I, vladara ostalih ostrva Havajskog arhipelaga.

Kralj Kaumuali je Rusiji obećao zemlju za izgradnju trgovačke postaje i naselja. Rusi su izgradili tri utvrđenja i počeli eksploataciju prirodnih bogatstava u dolini Hanalei na ostrvu Kauai.

Međutim, ruski naseljenici su pod pritiskom Amerikanaca napustili ove teritorije 1817. godine. Utvrđenje Fort Elizabet, čiji ostaci su 1966. godine proglašeni objektom od istorijskog značaja za SAD, jedan je od retkih podsetnika ruskog prisustva na Havajima.

Ruska Aljaska

I Ruska Amerika je nestala sa geografskih mapa, a nastala je kada su počev od 18. veka ruski industrijalci i trgovačke kompanije počeli da istražuju teritoriju Aljaske.

Kada su ove kompanije i pojedinci krenuli da osnivaju naselja i trgovačke postaje u Severnoj Americi dobili su podršku i pomoć Ruske imperije.

Ruski istraživač Ivan Kuskov je 1812. godine kupio zemlju od kalifornijskih starosedelaca i podigao utvrđenje Fort Ros.

Mnogo godina kasnije ruske vlasti su zaključile da troškovi održavanja teritorija u Severnoj Americi prevazilaze prihode. Zato je država odlučila da odustane od daljih nastojanja da se ovi posedi zadrže.

Fort Ros je prodat američkom preduzetniku Džonu Sateru 1841. godine, dok su SAD kupile Aljasku 1867. godine.

Rusija je 1861. godine dobila priliku da stvori uporište u Korejskom moreuzu pošto joj je japanska feudalna oblast Cušima dala dozvolu da izgradi naselje i pomorsku bazu na istoimenom ostrvu. Da se to desilo, ruska ratna mornarica bi zadobila značajnu stratešku prednost u ovom delu sveta.

Međutim, plan je propao zbog oštrog protivljenja Britanaca i japanskih centralnih vlasti.

Ruski Aćeh

Nikolaj Mikluho-Maklaj, poznati ruski naučnik i istraživač, 1875. godine tražio je od ruskih vlasti da odobre status protektorata za severoistočni deo Nove Gvineje i grupu ostrva Palau. To su teritorije koje je dugo istraživao i gde je postao vlasnik nekoliko zemljišnih parcela.

Na taj način je želeo da Papuance zaštiti od evropskih kolonizatora.

Mikluho-Maklaj je stalno apelovao na ruske vladare Aleksandra II i Aleksandra III da prihvate njegovu inicijativu, ali nijedan od njih nije pozitivno odgovorio. Konačno, 1885. godine istočnu Novu Gvineju među sobom su podelile druge dve imperije, Britanska i Nemačka.

Rusija je u dva navrata, 1879. i 1898. godine, mogla da stvori bazu na indonezijskom ostrvu Sumatra. Vladar oblasti Aćeh, Muhamed Daud Šah II, molio je Rusiju da njegovom sultanatu odobri status protektorata kako bi se suprotstavio nadiranju holandske Istočnoindijske kompanije.

Sultanova molba je odbijena i Holanđani su 1904. godine osvojili Aćeh.

Atlanski okean

Vlada Argentine je 1892. godine ponudila Ruskoj imperiji da kupi ili iznajmi ostrvo Estados u arhipelagu Ognjena zemlja.

Ruska vlada je posle detaljnog razmatranja predlog odbacila, jer je došla do zaključka da bi bilo veoma teško snabdevati garnizon u slučaju rata sa Britancima. Pored toga, Rusija nije želela da ni na koji način bude uvučena u sukob između Argentine i Velike Britanije oko obližnjih Malvinskih (Foklandskih) ostrva.

Državljanin Portugalije Henri Abra je 1907. godine ponudio Rusiji na prodaju dva nenaseljena ostrva u Azorskom arhipelagu. Njegova ponuda je odbijena, jer na ovim ostrvima nije bilo moguće izgraditi pomorsku bazu, čak ni luku.

Afrika

Grupa od 150 ruskih kolonista pod vođstvom kozaka Nikolaja Ašinova okupirala je 1889. godine utvrđenje Zagalo, napušteni objekat koji su izgradili Egipćani na afričkoj strani moreuza Bab el Mandeb. Ašinov je osvojenu oblast nazvao Nova Moskva i proglasio je ruskom teritorijom. Međutim, zemljište je pripadalo sultanatu Tađura, francuskom protektoratu.

Zato su francuski ratni brodovi poslati da isteraju ruske koloniste iz utvrđenja, a Ašinov je u Rusiji kažnjen zbog svog postupka tako što je proteran u Saratovsku guberniju.

Danas možemo samo da spekulišemo kakva bi bila sudbina pomenutih oblasti, kao i same Ruske imperije, da je najveća država na svetu prihvatala sve teritorijalne ponude koje je dobijala tokom 18. i 19. veka.

Boris Jegorov,
Ruska reč