Portugalski general: 3000 „ubijenih” u Srebrenici glasalo na izborima

 
Portugalski general, Karlos Martins Branko, koji se od 1994. do 1996. godine, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazio na važnom položaju zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH, u svojim memoarima “Rat na Balkanu“ iznio je svoja saznanja i o dešavanjima na području Srebrenice u julu 1995. godine

Martins Branko iznosi činjenice koje su mu sa terena dostavljali kompetentni obaveštajni organi i na osnovu ovih dokaza, sa kojima je upoznata komanda Posmatračke misija UN u Zagrebu, smatra da nema sumnje da se u Srebrenici nije dogodio genocid jer nije postojao predumišljaj.

Kako ističe, Vojska Republike Srpske bi, da postojala genocidna namera, zatvorila srebreničku enklavu tako da niko ne bi mogao da pobegne. Umesto toga, navodi portugalski general, napadom iz dva pravca, sa jugoistoka i istoka, ostavljeni su koridori za povlačenje muslimana prema severu i zapadu. Branko posebno naglašava da Vojska Republike Srpske ne bi isplanirala prevoz za 17 hiljada žena, dece i staraca, 12. i 13. jula, od kojih su mnogi otišli na teritoriju koju su kontrolisale muslimanske snage, ali i u Srbiju gde su proveli nekoliko godina kao izbeglice,

Branko ne poriče da je kao posledica napada na Srebrenicu bilo mnogo mrtvih. ali dodaje da ni posle dvadeset godina niko nije uspio da utvrdi tačan broj stradalih. Podseća na heterogenost uzroka smrti; od borbenih dejstava između Vojske Republike Srpske i pripadnika muslimanskih snaga u bekstvu kojima su se pridružili civili; međusobne borbe između muslimanskih snaga, do pogubljenja ratnih zarobljenika. Što se tiče načina kako je nastala cifra od 8.000 nestalih po prvobitnoj proceni Međunarodnog Crvenog krsta, što se u jednom trenutku pretvorilo u nedodirljivu istinu, autor kaže da je to postala činjenica koju je zabranjeno poricati još pre nego što je bila utvrđena.

“Teško onome ko bi se usudio da dovede u pitanje tu nespornu istinu. On će odmah biti izopšten i optužen za poricanje genocida. Činjenica da se 3.000 lica koji su bili proglašeni za nestale našlo na spisku birača na izborima održanim u septembru 1996. nimalo nije uticala na stalno ponavljanje priče o 8.000 mrtvih. Mediji nikada nisu pokazali dovoljno radoznalosti da istraže ovu i druge očigledne nesuvislosti. Bilo je lakše besomučno ponavljati teoriju o genocidu koju su zastupala glavna sredstva masovnog informisanja“, navodi portugalski general.

Smatra da nema dileme oko toga da događaji u Srebrenici predstavljaju perfidan plod dugotrajnog planiranja i sadejstva zainteresovanih aktera. U prilog tome navodi podatke iz knjige Ibrana Mustafića “Planirani haos“, iskaze lokalnog političara Zlatka Dukića i izjave načelnika policije u enklavi Srebrenica tokom sukoba, Hakije Meholjića. Autor se posebno zaustavlja na svedočanstvu tadašnjeg načelnika generalštaba muslimanskih snaga, Sefera Halilovića, o tome da je Izetbegović donio odluku da se “otarasi“ Srebrenice, ali uz izvlačenje najveće moguće političke koristi. U nastavku svojih memoara portugalski general bez ustručavanja ističe kontrast između situacije u Srebrenici u julu 1995. i već sledećeg meseca u Republici Srbskoj Krajini, za vreme i nakon napada hrvatskih oružanih snaga na ovu teritoriju pod zaštitom UN - a.

“Događaji u Srebrenici ne mogu se, niti bi se smeli izjednačiti sa onim što se mesec dana kasnije dogodilo u Krajini, gde je hrvatska vojska izvela operaciju sistematskog ubijanja srbskog stanovništva koje nije pobeglo ili mu nije pošlo za rukom da se skloni, i to ne štedeći nikoga. Muškarci, žene, deca, ostareli, svi bez razlike bili su predmet istih svireposti, i još gorih stvari. Ta operacija je bila podrobno isplanirana i opsežno je dokumentovana. Poznata su i naređenja za njeno izvođenje koja je Tuđman izdao svojim generalima, na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, pred operaciju "Oluja". Događaje u Krajini Haški tribunal nikada nije razmatrao kao genocid. U odnosu na te događaje, zapadni mediji su se držali na obazrivom rastojanju, a njihova ćutnja je bila saučesnička i zaglušujuća“, zaključuje Martins Branko u svojim memoarima "Rat na Balkanu".