Džordž Vašington: jednostavan način života

Prema legendi, u vreme rata za nezavisnost u Americi agent Britanaca je pokušao da otruje generala Džordž Vašingtona jelom, u čijem su sastavu bili paradajzi, koji su se u to vreme smatrali otrovnim. Borac za nezavisnost severoameričkih država, razumljivo, pojeo je to jelo sa velikim zadovoljstvom bez ikakvih neugodnih posledica. Prema još jednoj legendi, u junu 1820. godine neki pukovnik Robert Džonson održao je u Salemu, država Nju-Džersi, javnu demonstraciju jestivosti paradajza, pojevši veliku njihovu  količinu bez ikavih loših posledica. Da li je istina pokušaj trovanja Džordža Vašingtona tobože otrovnim paradajzima, to je sumnjivo, ali kao legenda ta priča ima pravo na postojanje.
 

Otac-osnivač i prvi predsednik SAD poklonio je  američkoj kulturi mnogo anegdota.  Više generacija američke dece učilo je da budu  poštena prema poučnim pričama:  recimo, mali Džordž Vašington je iz obesti  posekao višnju koju je zasadio njegov otac. Kada ga je otac pitao ko je to učinio, dečko, mada se bojao kazne, priznao je: Ne mogu da lažem, tata. To sam učnio ja svojom sekiricom.
 

U Americi se do dan-danas višnja poistovećuje s imenom Oca nacije - oni koji žele da u februaru odaju poštu  Vašingtonu mogu da umese pitu s višnjama. Biografi svedoče da je prvi predsednik Amerike voleo višnje.
 

 Inače je Vašington sa zadovoljstvom jeo voće, naročito voleo orahe. Tvrde da je Vašington pokvario zube kada je grickao brazilske orahe.
 

Inače je on voleo jednostavnu kuhinju. Niko ne bi pomislio da je prvi predsednik  gurman. Vašington je jeo sa zadovoljstvom, ali nije bio probirljiv ako se ne računa ljubav prema ribi. Posed Maunt-Vernon, u kojem je živeo Vašington, potpuno je obezbeđivao one, koji su u njemu živeli, namirnicama. Posed je imao voćnjake, farme, plantaže, stoku, sušnice za meso i ribu, dakle, imao je puno samostalno obezbeđivanje.
 

 Amerikanci, koji smatraju  jednim od svojih nacionalnih kulinarskih dostignuća barbekju, sećaju se da je Otac otadžbine, kako se kaže za Džordža Vašingtona,  bio neravnodušan prema tom jelu. Pre nego što je postao predsednik,  Vašington je dva puta upisao u svoj dnevnik da je bio pozvan na barbekju. Kada su krajem revolucionarnog rata Britanci kapitulirali kod Jorktauna, pobedničkoj vojsci Džordža Vašingtona su servirali barbekju - verovatno je to bio najbolji način da se nahrani cela vojska. Verovatno je barbekju, koji je jeo Džordž Vašington u 18. veku, bio pripremljen isto tako kako ga spremaju i danas na jugo-istočnoj obali SAD - kada zaklanu svinju seku, vade iznutricu i spremaju na žaru u toku 12 sati.
 

 Imam običan način života, - kazao je uskoro posle  Američke Revolucije sam  Vašington, - drago mi je kad imam čašu vina i komad ovčetine.  Oni koji očekuju više biće razočarani.  Ustvari su, kako svedoče očevici, prilikom predsedničkog ručka  gostima  služili raznovrsna jela. To su bili čorbe, rostbifi, teletina, ćuretina, patke, divljač, šunka, pudinzi, žele,  narandže, jabuke, badem, orahe, smokve, različita vina i punč.
 

 Vašington nije držao do prefinjenih jela za sebe, ali je pružao takva jela svojim gostima. Na predsedničkom stolu od 1789. godine do kraja drugog roka 1797. godine  služili su jela  od domaćih namirnica - divljač, živinu, povrće, voće, ribu, a kao nasleđe engleske kolonijalne epohe - pudinge i porto.
 

 Svaki put, kad predsednici SAD stupaju u dužnost, organizuje se inauguracioni ručak. To je tradicija, ali je ranije sve bilo mnogo skromnije. Kao prvi predsednik Džordž Vašington je podneo zakletvu u ondašnjoj prestonici SAD - Nju Jorku, te je bio primoran da večera sam: njegova supruga Marta u to vreme još nije stigla iz Maunt-Vernona. Običaj da se  za predsedničku inauguraciju pravi gozba nastao je kasnije - početkom 19. veka za predsednika Džejmsa Medisona.