Episkop Irinej: Zorana Mihajlović radi upravo ono za šta optužuje patrijarha

Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade Republike Srbije, a uz to i ministarka saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture, optužila je Njegovu Svetost, Patrijarha srbskog gospodina Irineja, kao i čitavu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, da navodno „vrše pritisak” na predsednika Srbije g. Vučića pred početak unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji. Time je uradila upravo ono za što neosnovano optužuje srbskog Patrijarha – izvršila je javni pritisak na poglavara naše Crkve i na sve nas u Crkvi kako se slučajno ne bismo usudili da mislimo svojom glavom, a pogotovu kako se ne bismo drznuli da o Kosovu i Metohiji i njegovoj organskoj, neraskidivoj vezi sa svim ostalim krajevima naše Otadžbine mislimo onako kako je o tome Srbska Pravoslavna Crkva mislila u toku čitave svoje istorije, što automatski znači i srbski narod u njegovom istorijskom trajanju, sve, evo, do epohe samouverene gospođe Mihajlović, koja odlučno „izdvaja svoje mišljenje” i smatra ga superiornim u odnosu na stav Crkve, odnosno srbskog naroda. Ako iko treba da zna šta na ovu temu veruje, misli i oseća Srbska Pravoslavna Crkva, što će reći većina srbskog naroda koja se deklariše kao njeni vernici, onda je to valjda Patrijarh srbski, a sigurno nije nadobudna gospođa ministarka (pri čemu reč „ministarka” ne znači supruga ministra kao u klasičnoj srpkoj komediji već javnu funkciju izraženu u duhu novogovora „rodne ravnopravnosti”, tako prirasle njenome srcu).

Uostalom, šta je to rđavo izjavio Patrijarh? Da li ikoji sveštenik, a nekmoli prvosveštenik svoje Crkve, treba unapred da sumnjiči za neiskrenost i podmukle „zadnje namere” bilo koga, a pogotovu većinom glasova izabranog prvog čoveka države, ili treba da pođe od pretpostavke da naš konkretni bližnji, pa ma on bio i predsednik naše države, izjavljuje ono u što veruje, što misli i oseća? Kakav je to „pritisak” kada se javno izrazi uverenje da predsednik zastupa stavove onih koji su mu poklonili poverenje na izborima, a ne stavove „dobroželateljâ” (čitaj: tutorâ i mentorâ) iz senke? I kakav je to stav i odnos prema samome predsedniku Vučiću? Zar se može polaziti od pretpostavke da njegov poziv na svenarodni dijalog o otvorenoj rani ugroženog i okupiranog Kosova i Metohije i o mogućnostima isceljenja te rane unapred znači želju da on svima nametne nekakvu svoju dijagnozu i terapiju, a da ga mišljenje sopstvenog naroda u suštini ne zanima? Ko ima pravo da Aleksandru Vučiću unapred imputira politički i moralni makijavelizam?

Patrijarh nije šef države, niti je politička ličnost u dnevnopolitičkom smislu, ali je on kao poglavar naše Crkve, makoliko to gospođi ministarki zvučalo „antisekularno”, samim tim i duhovni otac naše nacije, pa zato ima ne samo pravo, koje mu rečena gospođa ne priznaje, nego i svetu, neprikosnovenu obavezu da govori upravo tako kako govori. On ima pravo i dužnost da dâ očinski savet svakom pravoslavnom verniku, pa i Aleksandru Vučiću, koji i ne krije da mu je do toga saveta stalo, te u dijalogu očekuje na prvom mestu odziv i stavove Srpske Pravoslavne Crkve, a potom Srpske akademije naukâ i svih odgovornih institucija i pojedinaca.

Sledstveno, reagovanje potpredsednice vlade Zorane Mihajlović na intervju Njegove Svetosti Patrijarha srbskog g. Irineja „Večernjim novostima“, osim što zbunjuje nelogičnošću, izaziva i nedoumice oko smisla i mogućnosti dijaloga, makar onakvog kako ga je, u više navrata, opisao predsednik Republike. Gospođa Mihajlović zapravo demantuje i svesno obesmišljava poziv gospodina Vučića na zaista nužni dijalog o budućnosti Srba i svih građana Srbije u našoj južnoj pokrajini, a samim tim i dijalog o budućnosti države Srbije i srbskog naroda u celini.

Predsednik Srbije je pozvao sve građane Srbije na dijalog o Kosovu i Metohiji. „Ćutanje znači da nas odgovori, ni na šta, više ne interesuju. Ćutanje znači da nemamo više šta da tražimo…“ Srbska Pravoslavna Crkva i njen Patrijarh, naravno, ne ćute; o Kosovu i Metohiji nikada nisu ćutali niti će ćutati. Možda Crkva i Patrijarh nisu, po terminologiji i zamisli Zorane Mihajlović, „dobar partner”. Kao da se radi o nekakvom plesu, sportu, kartama ili poslovnom poduhvatu, kontroverznoj špekulaciji, a ne o Crkvi Božjoj!

Želimo da primetimo, takođe, da dijalog nikako ne sme da bude nametljivi „monolog vlasti” u odnosu na sve druge učesnike. Time bi se, naime, unapred obesmislila sama ideja razgovora: svela bi se na poslušno klimanje glavom, bez prava na stav. Time bi i naša vlast sa nivoa slobodno izabranih predstavnika naroda i odanih službenika srpske države bila srozana na nivo običnog partitokratskog i jednoumnog režima.

Za mnoge ekstremno sekularne državne funkcionere (ustvari kriptotitoiste) Crkva je samo „nevladina organizacija”, koja, po njima, nema nikakvih prava, pa ni pravâ koja uživa bilo koji pojedinačni građanin ove zemlje (o nevladinim organizacijama da i ne govorimo: njima se toleriše i dopušta toliko toga, bez ikakvog uporišta u broju njihovih članova i u njihovoj realnoj snazi). Ako kao polazište za raspravu prihvatimo i to da smo mi pravoslavni Srbi obična ”nevladina organizacija”, onda i u toj varijanti imamo pravo na svoje mišljenje, bez ičijeg nadmenog tutorstva i, za demokratsku zemlju, apsolutno nedopustivog nepoštovanja.

Vreme u kome su pripadnici Crkve morali da se skrivaju i tajno sastaju, bez prava glasa i uvek pod paskom režima, zauvek je, nadamo se, prošlo. O tome bi oni koji se eventualno slažu sa istupom potpredsednice vlade mogli da se obaveste ne samo u odredbama našeg Ustava već i u zakonima o Crkvama i verskim zajednicama koji važe u zemljama Evropske Unije, za koju se ona inače tako vatreno zalaže. Na svoje veliko iznenađenje, uverili bi se da je takvo ponašanje, nasleđeno od nekadašnjih ekstremno ideologizovanih protivnika Crkve u vladajućim strukturama nekadašnje SFRJ, u evropskim zemljama nedopustivo i neprihvatljivo. Toliko o „evropejstvu” nekih naših ljudi!

Nadamo se da se ovakvi ekscesi više neće ponavljati niti kvariti inače korektne odnose Srpske Pravoslavne Crkve i srpske države – posebno sada, u uslovima pojačanih pritisaka Zapada po pitanju Kosova i Metohije.

Episkop bački dr Irinej,