Kako sam se upisao u srpske dobrovoljce

 
Kada su im ruski vojnici naredili da polože oružje i dignutih ruku izađu iz rovova, vojnici iz honvedske čete Laze Prodanovića ugledali su neobičan prizor – čitav njihov bataljon bio je razoružan. Povedeni su u koloni ka pozadini. Usput su ih sustizale druge kolone, beskrajno dug niz kolona zarobljenika. „Tako je tu bila zarobljena skoro cela naša bivša (honvedska) divizija... 3a sprovođenje ovako velikog broja zarobljenika bio je određen jedan bataljon vojske nekog ruskog konjičkog puka. Vojnici stražari, sa velikim šubarama na glavi, bili su naoružani dugačkim kopljima, oštrim sabljama i kratkim puškama karabinkama... Tako poče naš dugi marš kroz Ukrajinu, sve dalje i dalje prema Kijevu. Prolazili smo kroz neko lepo, tipično ukrajinsko selo, sa drvenim kućama. Ulice su svugde bile pune naroda. Svet je izlazio iz kuća, i staro i mlado. Davali su nam jabuke i drugo voće. Iz nekoliko kuća iznesoše čak čitave korpe jabuka, koje na brzinu u prolazu razgrabismo.

Uskoro čusmo i nekakav zvižduk. Kao kroz prste. Dolazio je od čelnih stražara. Tada se razleže pesma: „Barišnja, Barišnja, kak teb ja zvao, Očim krasiva...”

Do kraja septembra su marširali, sa prekidima za bivak, da bi 3. oktobra stigli u grad Žitomir. Ni tu se nisu dugo zadržali: marš zarobljenika nastavljen je i trajao je još 20 dana, kada su konačno stigli u Kijev. Zarobljenički logor se nalazio u Darnici, predgrađu Kijeva, gde su ih smestili u drvene barake i železničke teretne vagone. Hranili su ih čorbom od crne kaše i drugom žutom kašom iz vojničkih kazana. Jednom dnevno. A da bi nabavili bolju hranu, javljali su se da rade za platu teške fizičke radove – građevinske ili na istovaru.

„U početku sam radio nekoliko dana na istovaru građevinskog materijala, teških kamenih kocki, a kasnije istovarivao sam i drvene cepanice iz vagona. Nako nekoliko dana rada, po jakom mrazu, kad je već i drveće pucalo, istovarivanje je završeno, a ja sam primio pet rubalja, pola komada putera, jedan poveći hleb, komad kobasice i jedno paklo mahorke (seckano skuvano lišće duvana). Uskoro nas komanda logora prebaci pod jakom stražom u kijevski zarobljenički logor koji se nalazio u kijevskoj tvrđavi.

Dani su nam tu prolazili dosta jednolično. Slabo smo mogli da saznamo šta se događa u svetu... Teško je bilo i doći do novina. No ipak, tu i tamo, preko zarobljenika majstora, zanatlija, koji su odlazili u grad na rad, moglo se doći do nekih novina, pa se čulo i o povlačenju srpske vojske i okupaciji Srbije od strane Austrougarske.

Negde početkom decembra 1915. godine, pročulo se po logoru da srbski oficiri posećuju zarobljeničke logore po Rusiji i da pozivaju Srbe zarobljenike da stupe u srpsku vojsku kao dobrovoljci, radi oslobađanja Srbije od okupatora. Ta vojska se formirala u Odesi. Ali kako je mraz sve jače stezao, počeli smo da se razbolevamo. Mene uhvati groznica, visoka temperatura, pa me logorski lekar uputi u grad, odakle me sanitetskim vozom prebaciše u Moskvu, u jednu vojnu bolnicu. Na pregledu, ruski lekar je utvrdio da imam katar na plućima. Već trećeg dana potom, 6. januara 1916. godine, nas nekolicina bi ukrcana u vagon sanitetskog voza, u kome je bilo zarobljenih bolesnika Mađara, Slovaka, Čeha, koji su u ovom neobičnom ambijentu slavili katoličko badnje veče. Naš put je trajao puna četiri dana.

Konačno, stigli smo u grad Samaru. Po izlasku iz voza, postrojiše nas i u koloni krenusmo ka bolnici. Putem smo drhtali, cvokotali, huktali u smrznute ruke. Pogledah oko sebe: nekima su nos i ušne školjke počeli već da se smrzavaju...”

Prodanović je ostao y bolnici Samare nešto manje od mesec dana. Februara 1916. godine dobio je otpusnu listu i prebačen u zarobljenički logor, na periferiji Samare. „Ovde sam našao dosta Banaćana iz Bečkereka, Kikinde pa čak i iz mog sela Iđoša, s kojima sam počeo da odlazim na rad. Lomili smo led pored železničkih šina... Tu dočekasmo i veliki praznik Uskrs. Gotovo cela kasarna, sa svim stražarima, otišla je u crkvu na bogosluženje. Tu je hor pevača, na sredini crkve pevao i odgovarao na jektenija. Po povratku, u kasarni su postavljeni dugi stolovi, sa belim čaršafima i vazama sa cvećem. Na zidu je bila velika slika cara Nikolaja. Trpeza je bila bogata...” Početkom maja meseca 1916. godine Laza Prodanović doznaje od zarobljenika majstora i zanatlija, koji su često odlazili u grad, da su srbski oficiri već tih dana dolazili i obavljali upis zarobljenih Srba u dobrovoljačke odrede koji su se organizovali u Odesi. Ono što redov Prodanović nije znao jeste da je Rusija, po sporazumu sa srbskom vladom, još od leta 1915. počela Dunavom da šalje dobrovoljce u Srbiju. Stupanjem Bugarske u rat na strani Centralnih sila, onemogućeno je prebacivanje dobrovoljaca u Srbiju. Njihovo okupljanje u Rusiji je nastavljeno, pa je u Odesi novembra 1915. osnovan Srbski dobrovoljački odred, koji je početkom 1916. imao oko hiljadu vojnika i oficira. Laza je uspeo da uspostavi kontakt sa Srbima koji su se već upisali u dobrovoljce koji su dolazili iz svih krajeva Austrougarske monarhije: Ličani, Banaćani, Bačvani, Bosanci, Hercegovci...

„Pridružih se njima. Upisah se i ja u dobrovoljce!"

Simeon Babić,
Politika