Nova istorija za staricu Evropu

Rezultati parlamentarnih izbora održanih u nedelju u Švedskoj dali su još jednu osnovu da se govori o pomaku Evrope u desnu stranu i porastu nacionalističkih raspoloženja i ksenofobije u zemljama kontinenta. Reč je o pobedi vladajuće buržoaske koalicije na čelu sa Umerenom koalicionom partijom i posebno o uspehu nacionalističke konzervativne partije Demokrate Švedske koja je prvi put od osnivanja 1988. godine dobila mesta u parlamentu. Dvadeset mandata dopustiće partiji poznatoj po kritičkom odnosu prema imigrantima, ne samo da ima svoju frakciju, već i da utiče na raspored snaga u vladajućoj koaliciji. Mi smo svedoci dana, kada smo svi zajedno napisali političku istoriju - ove reči 31-godišnjeg lidera partije Jimija Okesona, koji je ranije već izjavljivao da je glavna opasnost po Švedsku islam, pogodile su pravo u cilj. Današnja istorija Evrope je sukob onih koji se smatraju dobrim evropljanima i imigrantima, tačnije ljudi druge boje kože, oblika očiju, jezika i veroispovesti, smatra naš analitičar Petar Iskenderov.
 

Kada su na jesen 2009. godine stanovnici Irske na referendumu glasali za ratifikaciju Lisabonskog dogovora o reformi EU, mnogima se učinilo da su ideali jedinstvene Evrope trijumfovali konačno i nepovratno. Da, u evropskom dvorištu besnela je finansijsko-ekonomska kriza, i dalje nije bilo jasne politike Brisela na Balkanu i u pogledu Turske, ali svi ti problemi su se činili rešivim u institucionalnim okvirima EU. A raniji pojedini upozoravajući simptomi poput ulaska lidera Nacionalnog fronta Žan-Mari Le pena u francuskoj 2002. godine u drugi krug ili uspeha pokojnog gubernatora Karintije i predsednika Austrijske partije slobode Jorga Hajdera na izborima sa 27% glasova 1999. godine, pripisivali su se osobinama demokratije i prolaznim zanimanjem omladine za radikalne ideje.
 

Ipak poslednji događaji su pokazali da nedavni izuzeci postaju sistem. Glavna pretnja za današnji EU sastoji se ne u padu kursa evra ili rastu budžetskih deficita problematičnih država Sredozemnog mora i Istočne Evrope, već u produbljivanju unutrašnjeg raskola u evropskom javnom mnjenju i porastu nacionalističkih raspoloženja. Negativni rezultati referenduma u Švajcarskoj po pitanju izgradnje minareta, nasilno proterivanje iz Francuske cigana ilegalaca i istovremena zabrana zvaničnog nošenja muslimanske odeće u zemlji, sve to su karike istog lanca i u tom pogledu zaista se može posle Jimija Okesona govoriti o novoj političkoj istoriji starice Evrope. Glavni akteri ove istorije su građani koji smatraju za glavne svoje protivnike one koji su već uspeli da postanu njihovi sunarodnici, bez obzira na drugo poreklo i rodoslov. Aktuelni porast nacionalizma u evropskom društvu više nije pokušaj da se podignu barijere oko čitave EU, jedne zemlje ili odvojenog etnosa, već težnja da se izgrade barikade unutar samog državnog organizma - a ponekad i da se nađe spas u prozaičnom građanskom ratu. Upravo zato ovakva raspoloženja su krajnje opasna po stabilnost čitave Evrope. Izaći na kraj sa najezdom ilegalnih imigranata i ugraditi ih u tradicionalne evropske okvire teorijski je bilo moguće u epohi pre šengena i valute evra. Danas pokušaji da se očuva samosvojnost Evrope bez granica deluju vrlo naivno. Odsustvo jasne politike u oblasti imigracije u EU zakonomerno je odgajilo na njenoj teritoriji mnogobrojne „bosne", „kosova", „istambule" i „kurdistane", koji sve više liče čak ne na metastaze, već na čovrne tačke globalističkog preporoda čitave Evrope.