Leva skretanja

Srpska tranzicija koja traje još od 90-tih godina do naših dana uspela je da ostvari potpuno raslojavanje društva. S jedne strane izdvojila se mala grupa ekstremno bogatih i ogromna većina siromašnih i relativno siromašnih, s tim da ove poslednje po navici nazivamo srednjim slojem. Budući da siromašni imaju pravo glasa, a u skladu sa srpskim političkim tradicijama, došlo je do bujanja primitivnog populizma kod jednih stranaka i jeftinih parola o socijalnoj pravdi i socijalno odgovornoj državi kod drugih. Svest o socijalnoj odgovornosti, kao po pravilu razvija se i cveta pred izbore, a odmah potom brzo vene da bi bila zamenjena slobodnim tržištem i liberalizmom Divljeg zapada. Ili kako je to slikovito objasnio Dragoljub Mićunović „vozi se desno a daje se levi žmigavac".
 

Poslednju novinu na ovom polju predstavlja najava najjače i najorganizovanije stranke u Srbiji, Demokratske stranke, da se orijentiše bliže levom političkom polu. Na poslednjem Glavnom odboru u Svilajncu, lider te stranke, Boris Tadić, najavio je ovo pomeranje ka levici i snažniji angažman u socijalnom dijalogu. Prema njegovim rečima neophodno je da stranka „ostvari strukturnu, organsku vezu sa sindikatima, da sindikati imaju svoje mesto u DS-u, da odlučuju o budućnosti, da imaju svoju glasačku strukturu u DS-u jer bez organske povezanosti sa sindikatima ne možemo da rešimo problem zaostajanja".
 

Dok se najavljena skretanja u levo i socijalni dijalog potpuno uklapaju u balkanski politički kliše i liče na najavu predizborne kampanje, izjava o sindikatima predstavlja novost na sceni celog postjugoslovenskog područja. Ali samo površno gledano. Već su se našli analitičari koji su najavu Borisa Tadića protumačili u modernizacijskom smislu. Prema tom viđenju, DS ide ka modelu povezivanja sa sindikatima kakav postoji kod socijaldemokratskih partija u Zapadnoj Evropi, poput Velike Britanije i Francuske. I upravo tu se ovakvo objašnjenje iscrpljuje jer dalje sličnosti Srbije sa Velikom Britanijom i Francuskom nema.
 

Ali postoji i drugo tumačenje, a to je konačno legalizovanje klijentelističkog sistema, poznatog još od antike, a koji je celom Balkanu, pa i Srbiji dosta bliži. U takvom sistemu interesna grupa se organizuje hijerarhijski a država je izvor bogatstva za celu piramidu. Svako dobija prema svom mestu na lestvici. Stranka je samo stožer oko koga se okupljaju druge organizacije koje na svojim poljima omogućuju interesnoj grupi ugled, prestiž, medije i konačno glasove. Ovako gledajući sindikati sigurno nisu pozvani radi prestiža. Demokratska stranka, u ovom, organizacionom smislu, zaista predstavlja lidera u Srbiji. Uz nju se nalaze povezane brojne nevladine organizacije, koje uglavnom Vlada finansira, potom strukovna udruženja, intelektualni i umetnički krugovi. Njihova preterana lojanost dovodi često do komičnih situacija, poput one od prošle godine kada je Nezavisno udruženje novinara Srbije podržalo restriktivni zakon o informisanju. Zakon je kasnije negativno ocenjen od strane Evropske unije i povučen kao neustavan, ali je ceo slučaj predstavljao pobedu partijske revnosti nad strukovnim interesom.
 

A zašto bi sa sindikatima onda bilo bolje? I do sada je bliska saradnja pojedinih sindikata i DS-a postojala, prema nekim procenama oni su doneli oko 115 000 glasova na prošlim izborima, ali položaj radnika se nije poboljšao. Naprotiv. Stoga povezivanje vladajuće stranke i organizacija koje bi trebalo da brinu o interesima sve malobrojnijih i sve siromašnijih radnika deluje potpuno neprirodno. Paralela sa Zapadnom Evropom može da izazove samo podsmeh jer i kratak osvrt na prošlost pokazuje da su temelje partijske i sindikalne veze postavili Josip Broz i Đuro Salaj i da drugi model Srbija ne poznaje. Inicijativa DS-a može samo da obnovi komunistički obrazac i da do kraja dotuče slobodno organizovanje radnika.

Marko Pejović,