U Pančevu izložba o carskoj porodici Romanov i promocija knjige „Sveti car“

Iz pogovora protojereja Aleksandra Šargunova:

 

„Ako bude Cara, biće i Rusije – ako ne bude Cara, neće biti ni Rusije“ – tako je govorio prepodobni Anatolij Optinski, i tako su tada mnogi govorili. I, evo, nestalo je Cara – je li nestala Rusija? Ne, Rusija postoji. I nad celim 20. Vekom i dalje plamte te reči našeg svetog Cara: „Oko mene su izdaja, kukavičluk i prevara“. <…>

Posle prvog svetskog rata, a takođe i posle Drugog, ljudi su se u većini nadali da će ta strašna pojava zauvek nestati iz ljudske istorije. Iako udobna i naivna, vera mnogih u dolazak pravolinijskog progresa zauvek se raspršila kao iluzija. Revolucija 1917.godine u Rusiji i njene konvulzije: građanski rat, glad, koncentracioni logori, nemilosrdno uništenje miliona ljudi; a na Zapadu ni sa čim uporediv košmar nacističke Nemačke, kada su veliki kulturni narodi ustuknuli pred neviđenim kolektivnim bezumljem, govore sami za sebe. Mir koji će biti dostignut – što dalje, to postaje sve očiglednije – samo je predah, dostizanje ravnoteže straha. Uzajamne pretnje, atomska ili hemijska smrt, nadvijaju se, s vremena na vreme, nad svima. I sećamo se reči iz Svetog Pisma: Jer kada budu govorili mir je i sigurnost, tada će na njih iznenada naići pogibija… i neće je izbeći. <…>

Najčešće o hrišćanstvu govore, želeći da uzdignu ili ponize sa čisto zemaljske tačke gledišta, na sledeći način: da li ono sadejstvuje spoljašnjem procvatu života, ili obrnuto, vodi ka degradaciji. Da bi se spoznala istinska ljudska istorija u njenoj celini, u njenoj punoći, ili barem u nekom istorijskom periodu, treba biti Bog – Koji jeste i Koji beše i Koji dolazi. Ili treba biti Božanstvem – onaj ko po Hristovom daru, kao sveti Car-strastoterpac Nikolaj, zna kuda idemo. “

 

Sveti vladika Nikolaj o caru Nikolaju:

 

Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču. I da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali, dug kojim je Rusija obavezala srbski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi, ni pokoljenja.

To je dug ljubav, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su rečn Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbraniI Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti.

 

Smemo li mi ikada zaboraviti, da je Ruski Car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srbskog naroda?

 

Smemo li prećutati pred Nebom i zemljom, da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas?

 

Moral svetskog rata, nejasan, sumnjiv, i sa raznih strana osporavan. ispoljava se u ruskoj žrtvi za Srbe u jevanđeljskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosporivosti.

 

A motiv samoodricanja, nezemno moralni osećaj pri žrtvovanju za drugog – nije li to prilepljenje k Carstvu Nebeskom?

 

Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu. Da se Car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističnih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatncje, i danas sedeo na svom Prestolu u Petrogradu.

 

Ali on se prilepio k Carstvu Nebesnom, k Carstvu nebesnih žrtava i jevanđeljskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čada, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova Kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena.

 

Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu, i obavezni su da razumeju.

 

18/28. jula 1932.godine,

na Svetog Ravnoapostolnog Kneza Vladimira Pyskog

Pravoslavlje